Boško Lomović, poznati milanovački pesnik, romanopisac, novinar u penziji i publista, već godinama unazad na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembra, tačno u 11 sati okupi društvo koje počasti pićem za dušu dedi Milutinu Lomoviću i uz piće, naravno, sa ponosom im ispriča još ponešto o svom dedi koji je umro pre 64 godine. Deda Milutin već dugo ore nebeske njive, ali priča o Milutinu zahvaljujući Bošku Lomoviću, jednom od desetoro Milutinovih unučadi, još živi.
– Srbi, a među njima i moj deda Milutin, nisu ni ogodinili nakon Balkanskih ratova, a zvona na crkvi u selu Brezna na planini Suvobor, gde su se Lomovići zakopitili ko zna kada, objavila su da je stigao novi rat. Kao i ostali, deda Milutin je ispod roga brvnare izvadio pušku, očistio je, uzeo torbak sa sirom, somunom, duvanom, orahovom lulom i metalnom tabakerom koja će mu, kako se kasnije pokazalo, spasti život, uzjahao pastuva Pašu i odjahao u crkvenu portu koja je vazda bila zborno mesto ratnika. Tu je pop Stevan očitao opelo za života svim drugopozivcima i trećepozivcima, među njima i dedi Milutinu, u slučaju da kao ratnici kosti ostave daleko od Brezne. Danas su njihova imena ispisana na kamenim pločama pored seoske česme. Polazeći od kuće nakon opela zapovedio je mojoj babi Dafini da čuva decu i njen i njegov obraz i poterao konja uzbrdo. Ona i petoro dece pratili su ga pogledom sve dok iza brda Duvarine nisu potonuli i konj i jahač – priča Boško Lomović sećanja svoje babe Dafine.
Nečujni pucanj
Milutin Lomović se iz Velikog rata vratio tek posle sedam godina kada je pričao svojoj deci, a njegova deca svojoj deci, o svim strahotama rata. Najstrašniji je bio prelazak preko albanskih planina gde su srpski vojnici masovno stradali od gladi, zime i Arnauta koje je Milutin Lomović mrzeo više nego Nemce i Bugare zajedno. Prema priči koju je Boško slušao od svog oca, ovako je pričao Milutin:
– Uskim planinskim zaleđenim stazama vukli smo se kao žive strvine, gladni, iznemogli, mnogi u pocepanim opancima iz kojih su virili palčevi, a bilo je i onih koji su bili bosi. Staza zaleđena i na stazi smrznuti srpski vojnici koje su živi zaobilazili i vukli se dalje. Taman kada sam prevalio poslednji prevoj i počeo da se spuštam ka Draču, leva noga je počela da mi kleca. Tek kasnije, kada sam se nekako dovukao do mora, video sam da sam ranjen, da me je pogodilo zrno nekog Arnauta koji je verovatno iz nekog šumarka pucao na mene. Ništa nisam ni čuo ni video, a nije me ni bolelo jer mi je noga bila utrnula od hladnoće. I tako, pravo iz albanske nedođije stigao sam u francusku bolnicu u Bizerti gde sam operisan, a za uspomenu na prelazak preko Albanije ostala mi je nešto kraća noga – pričao je za života Milutin Lomović.
Mučki udarac
Ratna sreća je Milutina Lomovića pratila i kasnije, kada se nakon oporavka u Bizerti priključio srpskoj vojsci u iščekivanju proboja Solunskog fronta.
– Onako ćopav, sa kraćom nogom, deda Milutin je stigao do Soluna, potom do Kajmakčalana, i sve vreme ga je pratila ratna sreća.
|
Vreća brašna
Bez spomenika |
Prilikom prelaska Vardara pogodilo ga je zrno nemačkog vojnika pravo ispod leve sise, ali je Milutin i to preživeo tako što je puščano zrno probilo gajtan na džepu anterije, probilo metalni poklopac mesingane tabakere i u tabakeri se zaustavilo. Eto, jeste pušenje loše po zdravlje, ali duvan i tabakera su dedi Milutinu spasli život, te se Milutin do kraja života nije odrekao navike, a duvan je čuvao baš u onoj tabakeri koja je zaustavila kuršum – prepričavao je Boško Lomović kako je njegov deda Milutin preživeo sve strahote Prvog svetskog rata.
Nakon što je odužio dug prema otadžbini Milutin je odložio pušku i vratio se svojoj porodici i svom imanju koje je sanjao sedam godina, ali umalo ga baš u svom voćnjaku nije ubio ovan.
– To je bilo prvog proleća po povratku iz rata. Deda je najviše voleo da uživa u svom voćnjaku u kojem su pasle ovce. I tako, jednom prilikom se naslonio na štap i uživao u pogledu, ali se to nije dopalo njegovom ovnu koji se zaleteo i iz sve snage ga udario u leđa. Deda Milutin nekako uhvati ovna za rogove i iz sveg glasa dozove ženu Dafinu da mu donese nož, što ona, naravno, i učini. Deda presudi ovnu na licu mesta uz obrazloženje da je sedam godina ratovao i da ga niko kao jedan običan srpski ovan tako mučki nije udario – ispričao je njegov unuk Boško.
Deda Milutin je umro 1950. godine a sa njim je sahranjena i njegova tabakera sa duvanom koja mu je na frontu spasila život.
