Ovo je za "Vesti" povodom svoje retrospektivne izložbe (1953 – 2014) u Ustanovi kulture Palilula u Beogradu, rekao poznati vajar Milorad Rašić Raša, koji je svoje stvaralaštvo zabeležio u kamenu, glini, terakoti, drvetu, staklu, gvožđu, aluminijumu, gipsu, kliritu, pertanksu…
Iako je mogao da se posveti samo umetnosti, odlučio je da se paralelno bavi i profesurom. Tako je radni vek proveo u Zemunskoj gimnaziji gde je predavao likovno i istoriju umetnosti i istinski se bavio pedagoškim radom pripremajući svoje đake na život koji ih tek čeka. Zato ne čudi što je na otvaranju izložbe sve vrvelo od emocija jer se okupio i veliki broj njegovih đaka različitih generacija, koji su se zahvaljujući njemu zaljubili u umetnost, a neki joj se i posvetili.
Očaran Lepenskim virom
– Nisam imao ni 16 godina kada sam 1953. godine oblikovao svoj prvi rad. Prvu skulpturu sam uradio u kamenu kada sam od njega stvorio morsku zvezdu. Zatim pticu u drvetu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će to biti ono što ću raditi narednih šezdesetak godina. Ali znam da sam od tog trenutka radio i vajao ono što sam sanjao i deo toga sam sada izložio. Čini mi se da nisam mogao drugačije.
U jesen 1956. godine krenuo je na učenje skulptorskog zanata. Glina u rukama i crtanje. Tada su nastali i njegovi prvi radovi – portreti, aktovi…
– Mnoge divne časove od svoje najranije mladosti proveo sam u Narodnom muzeju. Portreti poznatih i nepoznatih ličnosti su me plenili na poseban način. Uradio sam ih mnogo, ali većina od njih nisu sačuvani. Ipak, srećan sam što je sačuvan portret moje supruge Mirjane u gipsu i u kamenu.
Slikar i likovni kritičar Zoran Kačarević je svojevremeno zapisao: "Iako u izrazu potpuno oličava moderno iskustvo, pogotovo savremenu praksu, Rašića je teško objasniti, jer ništa slično se ne radi u našoj sredini."
– Godinama sam tražio oblike koji mi najviše odgovaraju. Privlačile su me široke jednostavne površine, figure koje osvajaju snagom. Zato sam bio kao munjom ošinut kada sam prvi put video skulpture ljudi, žena, dece iz Lepenskog vira. Te čudnovate figure koje su bacile novo svetlo na ljudski rod, malo pogureni, skrštenih ruku na grudima, pogodile su me kao grom.
Umetnost menhira, tih najranijih stvaralačkih dela čoveka, čudesno je snažna i lepa. Mislim da je vajar iz Lepenskog vira bio jedini pravi umetnik. Gledao je samo čoveka i prirodu. Posle njega svi umetnici, hteli ili ne, zaviruju u nešto tuđe.
Svoju umetnost utkao je u mobilne i skulpture u prostoru, medalje, plakete, sitnu plasiku, reljefe, dizajn, delove nameštaja, nakit… Nesvakidašnji umetnički dar je iskazao i na slikama, grafikama, crtežima.
Ređali su se razni ciklusi. Njegov Sakralni ciklus obuhvata portret Svetog Save, reljefe Pantokratora, Bogorodice Zastupnice, Svete trojice, Isusa i Samarjanke i obojene crteže sa likovima svetaca i crteže jevanđeljskih priča. Kao inicijator, ktitor i autor, uz blagoslov patrijarha Pavla, izradio je novizavetni litijski krst na Staroj Karaburmi u Beogradu umesto uništenog iz 1880.
Čukundeda na slici "Seobe"
– Vezan sam za Karaburmu jer sam tu odrastao i po odlasku u penziju se vratio na porodično imanje. Naime, moji preci su davno došli u ovaj deo Beograda, tačnije u selo Višnjica. Moj deda Jovan je mlad poginuo na Solunskom frontu, imao je svega 30 godina, a za sobom je ostavio malog sina Radoja, mog oca. Njemu su baba i deda kupili plac na Karaburmi, gde se on skućio i izrodio decu. Na tom mestu smo moj brat, sestra i ja napravili kuće – priča Milorad Rašić, koji čuva porodično stablo od 1792. godine i koji je ovekovečio svog dedu Jovana sahranjenog u kripti na groblju Zejtinlik, tako da on jedini pored imena ima urađen svoj lik zahvaljujući unuku kojeg nikada nije imao prilike da upozna.
– A lik mog čukundede po majčinoj strani, Miloša Mihajlovića, koji je bio uhoda i išao ispred Arsenija Čarnojevića i birao bezbedna mesta za odmor naroda koji se selio, ovekovečio je Paja Jovanović na slici "Seobe".
Sa slikarom Zoranom Miladinovićem, Rašić je uradio i donirao, odrekavši se autorskog honorara, čuveni reljef "Zakletva" na kome je prikazan trenutak odluke o dizanju Prvog srpskog ustanka, a koji je postavljen u Orašcu u Marićevića jaruzi, povodom pripreme za proslavu 200 godina od ovog događaja, a pred kojim se svake godine na Sretenje obeležava Dan državnosti Srbije.
– Uvek sam osećao jak poriv da svojim rukama otelotvorim ono što je u mom umu već postojalo. Bili su to različiti oblici koje sam snevao, različite teme, asocijacije, simboli, ljubavi, objekti… Ipak, moglo bi se reći da u ovom mom opusu ima i tematskih ciklusa, koji nisu vremenski strogo omeđeni. A ti ciklusi su zavisili od mojih snova – kaže na kraju ovog susreta Milorad Rašić, koji je ovu izložbu posvetio svojim najmlađim unukama Justini i Hani.
Od Rudnika do Pariza
Milorad Rašić Raša nosilac je italijanske diplome – zvanja "Mastro d'arte della pietra". Ovaj 77-godišnji umetnik izlagao je svoje radove na pojedinačnim i grupnim izložbama u Kelnu, Udinama, Helsinkiju, Tamperi, Turku, Parizu (Versaj), Krakovu, Budimpešti, Raveni, Veroni, Lisabonu…
Njegove najpoznatije skulpture su monumentalna figura "Đulijete" koja je stalna postavka grada Verone, Spomenik rudaru (koautorstvo sa Antom Marinovićem), postavljen na Gradskom trgu u Rudniku, skulptura Crkva Vasilija Blaženog na grobu pesnikinje Desanke Maksimović u Brankovini, spomen-ploča Savi Šumanoviću na kući u Zemunu u kojoj je živeo, spomen-ploče u sećanje na zajedničku borbu u Velikom ratu (Francusko vojno groblje u Beogradu), dve skulpture sa temom Dante i "Božanstvena komedija" u Muzeju Dantea u Raveni.
Slovenska "Đulijeta"
Milorad Rašić Raša je klesao "Đulijetu" u Sant Ambrođu, pored Verone. Ova skulptura, teška 2.400 kilograma, deo je stalne postavke u ovom gradu.
– Taj čitav region u Italiji, koji se zove Valpoličela, poznat je po vinogradima i vinima, kamenolomima i kamenu. Kamen od koga je "Đulijeta" isklesana je njihov lokalni kamen roze boje. Ovu skulpturu Italijani su od milošte nazvali "Giulietta Slava" (Slovenska Đulijeta) – objašnjava Milorad Rašić.
