Prozivamo li mi pred lice pravde politički, državni i vojni vrh iz „lepe njihove" da bismo napravili kontru, kako se to i u službenom govoru ovih dana koristi. Ili su zločinački akti tokom sukoba 90-ih i proterivanje nekadašnjeg konstitutivnog naroda Republike Hrvatske dovoljan povod da se ovakva vrsta etničkog čišćenja i genocidnog istrebljenja ljudi i jedne kulture – osudi.
Ovakva i slična pitanja roje se poslednjih nedelja, ne zbog stani-kreni ponašanja Tadića i drugova, ne zbog očiglednog nedostatka konsekventne nacionalne politike i osmišljene zaštite srpskog življa u bivšim jugoslovenskim republikama, što nam je valjda dužnost, već u ime poštovanja ogromnih nedužnih žrtava među običnim svetom, bilo da su skončali u nekoj izbegličkoj koloni iz Hrvatske, ili imitiraju život u nekom kolektivnom kampu srpske provincije.
Nazvati kontratužbom inventar zločina hrvatske države nad svojim građanima tokom sukoba 90-ih godina prošlog veka, samo zato što su srpske nacionalnosti, predstavlja svojevrsnu rugalicu navodnog mirotvorstva ovdašnje zvanične politike, koja reklo bi se još nije prebolela vreme bratstva i jedinstva. Pa se u ime tobožnjih dobrosusedskih odnosa u regionu, ruši nacionalno dostojanstvo, neophodni pijetet prema žrtvama i svesno zatvaraju oči pred onim što je kao nastavak života jednih pored drugih usledilo posle ratnih sukoba.
Koliko se Srba iz Hrvatske vratilo na svoja ognjišta; zašto se s vremena na vreme pojavljuju vesti o zverskim maltretiranjima staraca i starica povratnika, koji su se odlučili na taj korak, valjda, da bi tamo na svome i u miru dočekali kraj života; ima li ta malobrojna skupina Srba u Hrvatskoj, svedena po broju malte ne na statističku grešku, osnovna ljudska prava u čije ime se tako napadno i često skače u mnogo manje osetljivim situacijama…
Odgovore na to nije teško naslutiti, ali je nejasno nešto drugo: pokazuje li hrvatska država, na nivou evropskih standarda, napor da organizovano i odlučno vrati svoje Srbe iz izbeglištva, da ih zaštiti od svake vrste nejednakosti, makar u onoj meri kako Srbija vodi računa o raspoloženju zvanične Hrvatske, ustežući se da argumentovano i otvoreno progovori o svojim žrtvama.
Hrvatska politika prema tamošnjim Srbima, popularno nazvana i istorijski poznata kao „tri trećine", svakome iole pismenom je – više nego jasna. Šta nam onda može doneti politika dobrosusedstva, koju demonstrira zvanična Srbija, ako mazohistički gaji komšiluk koji stalno smišlja kako da nas drži što dalje od sebe i povremeno se umiljava kada mu nešto zatreba.
