Postaje sve razumljivije zašto je bilo toliko političke pa i episkopske nervoze, medijske kampanje i lobiranja oko izbora novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Grozničavost ove kampanje dobija svakim danom sve više naknadnih objašnjenja i pobuđuje sasvim određena pitanja i osnovane strepnje.
Bilo kako bilo, na dan Svetog Save 27. januara osvanuše na novinskim udarnim stranama naslovi: "Vreme je da dođe papa!", "Krajnje vreme za susret sa papom", "Papa dolazi u Srbiju"… Sve je zasnovano na intervjuima koje je dao novi patrijarh Irinej.
To se dešava u državno razgrađenoj Srbiji kojom vladaju glad, beda i beznađe. Situacija u kojoj se Srbija nalazi prosto doziva odgovornu i svetosavsku preduzimljivost, solidarnost i hrišćansko milosrđe. Od režima i njegovih propagandnih centara stižu odgovori – primeniti policijsku silu u odbrani tekovina tranzicije i divljeg kapitalizma, usvojiti rezoluciju o Srebrenici, izručiti na milost i nemilost Republiku Srpsku, izdeliti Srbiju i promeniti njen Ustav.
Po našim medijima, i ne samo po njima, najveći podvig našeg velikog patrijarha Pavla bila je njegova skromnost, a njegova najveća zasluga je nezapamćena narodna sahrana. Neće biti da je zbog najveće sahrane i skromnog života patrijarh Pavle zaslužio nepodeljeno poštovanje, divljenje i večno pamćenje. U sećanju naroda i vernika ostalo je mnogo toga još važnijeg, značajnijeg i uzvišenijeg. U sećanju naroda sigurno ostaje činjenica da on nije prihvatio da se sretne sa papom i da se protivio njegovom dolasku u Srbiju: "Kada smo Njegovoj svetosti objasnili da papa neće doći ako i Crkva ne da pristanak, on je samo kratko rekao: ‘Onda, dobro ne došao’."
Mudri patrijarh Pavle i drugi umni patrijarsi i episkopi su govorili da se o pozivu papi da dođe u Srbiju može razgovarati tek ako bi jedna velika pravoslavna zemlja, a to je Rusija, pozvala rimskog papu u posetu.
I patrijarh German je imao jasan stav da "pokajnička poseta svakog pape u Beograd vodi isključivo preko Jasenovca" i da on od njega "ne može odstupiti".
Koje su to novonastale okolnosti navele toliko ljudi da gotovo vapijući dozivaju papu da poseti Srbiju i to smatraju centralnim i prvim zadatkom naše Crkve? Doprinosi li to jedinstvu SPC i verujućeg naroda? I zašto i kako se to dozivanje pape ističe u prvi plan baš na dan utemeljivača naše Crkve, na Dan svetog Save?
Od vremena samog izbora patrijarha Pavla pa do njegove smrti poznato je šta se sve dogodilo. O tome svedoči američki ambasador pri Svetoj Stolici Tomas Patrik Meledi. U državnom sekretarijatu Vatikana održan je "izuzetno važan sastanak" 26. novembra 1991:
"Kardinal Sodano (državni sekretar pape Ivana Pavla Drugog) sazvao je ambasadore Velike Britanije, Francuske, Belgije, Italije, Nemačke i Austrije u svoju kancelariju. I ja sam bio tamo. Predao nam je memorandum kojim se pozivaju naše vlade da priznaju Sloveniju i Hrvatsku ‘u roku od mesec dana’. Kardinal Sodano, u pratnji nadbiskupa Taurana, snažno je izložio vatikansko poimanje slučaja. Bilo je to prvi put u modernoj istoriji da je Sveta Stolica delatno vodila kampanju za priznanje novih država". (podvukao Meledi).
Tri dana kasnije, 29. novembra "u Rimu se sa Svetim Ocem sastao nemački ministar spoljnih poslova" Hans Ditrih Genšer: "Zalaganje Vatikana da se Hrvatska i Slovenija priznaju pre Božića odgovara stajalištima Nemačke". Nemačka je priznala Hrvatsku 19. decembra 1991, a ostale zemlje EZ-a 15. januara 1992. Vatikan i papa su to zvanično učinili dva dana ranije, 13. januara 1992, na srpsku Novu godinu. Na štetu srpskog naroda i uz užasne zločine nad njim razbijena je država u kojoj je živeo.
Dogodili su se u međuvremenu i "Bljesak" i "Oluja", a u Hrvatskoj se uz razumevanje katoličkog klera radi na formiranju nove hrvatske pravoslavne crkve.
|
I patrijarh Pavle se protivio papinom dolasku |
Možda ova iznenadna epidemija papizma predstavlja ispunjenje još jednog evrunijatskog uslova Srbiji. Hapšenju generala Mladića, uništenju Republike Srpske, rezoluciji o Srebrenici sada se pridružuje i udovoljenju zahtevu da papa poseti Srbiji? Možda se od Srbije i SPC zatraži da se prizna i uvaži nepogrešivost pape u pomenutim postupcima od Jasenovca do "Oluje"?
Otkad postojimo, niko u ime SPC nije zvao papu među Srbe, ni Sveti Sava, ni Sveti Petar Cetinjski, ni Njegoš, ni patrijarh Gavilo Dožić, ni patrijarh German, ni patrijarh Pavle… O tome zašto to nisu činili možda najbolje svedoče reči našeg najvećeg teologa oca Justina Popovića:
"Dogmom o nepogrešivosti prisvojivši sebi, čoveku svu vlast i sva prava koja pripadaju jedino Bogočoveku – Gospodu Hristu, papa je, u stvari, proglasio sebe Crkvom u Papističkoj crkvi i postao njoj sve i sva. Svoje vrste svedržitelj. Zato je dogmat o nepogrešivosti pape i postao svedogmat papizma. I papa se njega ne može odreći ni po koju cenu, sve dok je papa humanističkog papizma. U istoriji roda ljudskog postoje tri glavna pada: Adamov, Judin, papin. Suština grehopada je uvek ista: hteti pomoću sebe postati dobar; hteti pomoću sebe postati savršen; hteti pomoću sebe postati Bog. No time se čovek nesvesno izjednačuje s đavolom…"
