Između Darvina i Biblije

Pre pet godina, 2009, u Godini Darvina, na nekoj tribini o evoluciji, jedna skeptična slušateljka je predavaču neodarvinisti Džonu B.S. Holdejnu priznala da nikako ne može da shvati, i poveruje, da je, iako zna da se to događalo tokom milijardi godina, mogućno da iz jedne ćelije nastane tako složena struktura kao što je ljudsko telo. Pitala je da li je to nekako dokazivo. Holdejn ju je, prema ovoj priči, saslušao i odgovorio: "Ali, gospođo, i sami ste učinili isto što i evolucija tokom tih milijardi godina. Jedino što je vama trebalo samo devet meseci."

Ne možemo da kažemo da li se ovo stvarno negde dogodilo, ili je reč o anegdoti, tek – priča je karakteristična za sveukupnu debatu koju vode evolucionisti-darvinisti i kreacionisti, na jednom, i ateisti i teolozi, na drugom frontu.

Kad se razum isključi
Uporedo sa takozvanom naučnom jeresi koju su pokrenuli neoateisti, rasprava se razbuktala na sasvim drugom frontu – u biološkim naukama, mada nije ni prestajala još od "Porekla vrsta" Čarlsa Darvina i njegovog tumačenja evolucije i stvaranja čoveka. Evo još jedne karakteristične priče: "Da li su vam majmuni preci po majčinoj ili očevoj liniji?" – upitao je oksfordski biskup Semjuel Vilberfors slavnog engleskog biologa Tomasa Hakslija, poznatog "Darvinovog buldoga", oca agnosticizma i ideje o naučnom obrazovanju.
Vilberfors je pitanje, koje je postalo čuveno u naučnim krugovima, postavio u jednoj od najslavnijih naučnih debata koja je u subotu 30. juna 1860. godine održana u prostorijama Muzeja prirodne istorije Univerziteta Oksford. Na ovom skupu Britanskog društva za napredak nauke raspravljalo se o teoriji evolucije i godinu dana ranije objavljenoj Darvinovoj knjizi "Poreklo vrsta" koja je zabrinula religiozne dogmatike kako biološka istraživanja nisu nikada pre toga učinila. Nakon biskupovog pitanja začuo se smeh u sali, ali je Haksli sasvim mirno ustao i tiho odgovorio: "Mnogo je verovatnije da sam potekao od majmuna nego od čoveka koji je isključio svoj razum."

"Darvinova katedrala"
Jedan od najglasnijih adapticionista je Dejvid Sloan Vilson, povremeni trn u petama Skota Atrana i Ričarda Dokinsa. Vilson je evolucioni biolog na Državnom njujorškom univerzitetu u Bingemptonu, koji se u raspravama sa oponentima fokusira na grupni nivo. "Organizam je proizvod prirodne selekcije" – pisao je u knjizi "Darvinova katedrala – evolucija, religija i priroda društva", koja je izišla 2002, iste godine kad i Atranova knjiga "U Boga verujemo: Evolucioni pejzaž religije".
"Kroz bezbroj generacija u varijacijama i selekcijama, organizmi su stekli osobine koje su im omogućile da prežive i da se reprodukuju u okruženju. Moja namera je da vidim da li se ljudske grupe uopšte, a religiozne grupe posebno, u tom smislu kvalifikuju kao organizmi" – ističe ovaj evolucionista.

Ne slušaju,ne čuju, ali mnogo govore

 

Upustio se u proučavanje religije – mada je vaspitan u protestantskom domaćinstvu i kaže da je odavno ateista – zato što su se, kada je bio student 70-ih godina prošlog veka, darvinisti kritički odnosili prema ideji da ljudska grupa može funkcionisati kao pojedinačni organizam, poput roja pčela ili mrava u mravinjaku. Tek je, kaže, 1990. godine shvatio da mu "religija pruža priliku da dokaže da je selekcija grupe, na kraju krajeva, bila ispravna ideja".
Dokins je Vilsonovu odbranu selekcije grupe nazvao "čistom, kapricioznom perverzijom, sa glavom umotanom u džak". A Skot Atran je tvrdio da "adaptacionisti, u principu, ne razlikuju ideologiju od religioznog verovanja".
"Oni ne mogu da objasne zašto su ljudi odlučniji i uporniji u opredeljenosti za potpuno kontrafaktičko i kontraintuitivno verovanje – da je Marija istovremeno i majka i devica, kao i da je Bog tu, ali je bestelesan – nego za ubedljive ekonomske i naučne postavke o načinu na koji se stvari odvijaju ili bi trebalo da se odvijaju." ŽMEĐUNAS:
Nagon je jači
Što je nauka sposobnija da odgovori na najveći broj pitanja iz sveta prirode, to se Bog manje poziva u pomoć, te je lako pretpostaviti da bi religija mogla, na kraju, i prestati da postoji.
Ali, odgovori koji se dobijaju istraživanjem evolucije religije, ipak, nisu dovoljni da razuvere verujuće. Oni, u stvari, i ne traže odgovore, jer – oni i ne pitaju, ne sumnjaju, oni veruju i to im je koliko potrebno, toliko i dovoljno.
Takođe, bez obzira na to koliko mnogo nauka može da objasni, izgleda da za mnoge, i verujuće i neverujuće, ostaje izvesna praznina, trenutno ispunjena Bogom, koju naša mentalna arhitektura interpretira kao težnju za natprirodnim. Nagon za zadovoljenjem te težnje – oko toga se slažu teoretičari evolucije iz oba tabora, religioznog i ateističkog – neizbežan je i važan, a kako Atran kaže, čini tragičan deo ljudske prirode i njegove
kognicije.

Mir je najbolji
Ova rasprava ima Boga-nema Boga, očigledno, nema kraja, ali ipak – na čemu smo na kraju ove priče. Pitanje "zašto verujemo" ostaje otvoreno jer ni na tom terenu nema pouzdanih pokazatelja – da li je impuls verovanja usađen samim rođenjem čoveka ili se stiče, vaspitanjem, uticajem sredine?
A što se tiče Božjeg postojanja, odgovor svako – i vernici i nevernici – nalazi sam za sebe, bez obzira na to šta tvrde "oni drugi". Postoji, u stvari, mnoštvo odgovora – može da se veruje u Boga, ali i u neku "višu silu" koja ne mora biti Bog, može se verovati u Božje delovanje, a da se na Bibliju gleda sa rezervom, može se verovati, a istovremeno ne verovati u navodna čuda starih i novih svetaca…
Vera je, dakle, vrlo lična stvar, lično osećanje, lični odnos prema bogu, nezavisno ide li se u crkvu ili ne, upražnjavaju li se predviđeni rituali ili ne, nezavisno od toga šta pričaju sveštenici i fratri, rabini i imami. Čak i uprkos tome.
Ako ima Boga, najbolje što može da učini to je da očuva slogu među svojima i mir za sve.