U galeriji Foaje Centra za kulturu i turizam Mladenovca do 27. juna traje izložba “Portreti patrijarha Pavla” Hadži Marka Vujičića, novinara i fotoreportera i nekadašnjeg urednika fotografije novina Srpske patrijaršije “Pravoslavlje”.
Izložba je otvorena povodom 10 godina od upokojenja patrijarha Pavla, sastoji se od 33 patrijarhovih portreta koje je Vujičić napravio u periodu od 2001. do 2008. godine prateći ga po Srbiji, Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, ali i inostranstvu. Na kraju, imao je i tu tužnu priliku da ovekoveči njegovu sahranu 19. novembra 2009. u Beogradu.
Za to vreme bio je svedok i brojnih događaja iz života jednog od najomiljenijih srpskih poglavara koji se u nekim crkvama već našao sa zlatnim oreolom na ikonama, a uskoro bi trebalo i da zvanično bude kanonizovan u sveca.
– U njegovoj svakodnevoj i prirodnoj sabranosti nad postupcima i rečima, a to se možda može osetiti i pri posmatranju ovih fotografija, svaka njegova reč i način na koji je izgovorena bila je reč vrline, istinskog molitvenog života i osećanja, reč srca i samog Boga. Samo on je mogao da svojim običnim rečima iskaže istinsko molitveno osećanje. Presrećan sam što to osećanje i taj lični doživljaj mogu da dodam ovim svojim fotografijama – kaže za “Vesti” Hadži Marko Vujičić.
Susret u Rusiji
Patrijarha je upoznao 1995. godine kao učenik Bogoslovije “Sveti Sava”, a počeo je da ga fotografiše tokom studija na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
– Na fakultetu je radila foto-sekcija, a ubrzo smo počeli i da pratimo aktivnosti u Patrijaršiji, kao i značajne verske i istorijske događaje kako u zemlji tako i u inostranstvu – priča Vujičić i otkriva neke od do sada nepoznatih anegdota iz života patrijarha Pavla. Jedan od tih događaja je bila i poseta ruskom patrijarhu Alekseju Drugom u sklopu donatorske večere za završetak hrama Svetog Save 2004. godine.
– Na aerodromu nas je sačekao lično patrijarh Aleksej i to je bio jedini put da je dočekao lično nekog visokog dostojanstvenika iz sveta. Imali smo tretman najviših državnih zvanica, pa je i obezbeđenje bilo veliko, zbog čega smo na putu do Moskve bili okruženi automobilima sa rotacijama. Patrijarh Pavle se u jednom trenutku okrenuo i upitao: “Au, Bog ga video, šta ovo seva.” Kada smo mu odgovorili da su to rotacije on se nasmejao. Znao je naravno šta je, ali je voleo da se šali.
Duhovitost je pokazao i u razgovoru sa Aleksejem Drugim, tik pošto je odlikovan ordenom Svetog Vladimira.
– Seli su, a onda patrijarh Aleksej započe priču: “Vaša svetosti, čujem, bili ste na dužem putu”, na šta mu patrijarh odgovori: “Jesam, bio sam u Australiji.” Aleksej ga na to upita da li je posetio i Novi Zeland. Patrijarh Pavle mu je hitro odgovorio : “Nisam. To ću za drugih sto godina. Prvih sto godina je teško putovati, ali drugih sto godina je mnogo lakše.” Obojica su se nasmejali, uključujući i članove delegacije. U ruskoj delegaciji bio je mitropolit Kiril, tadašnji šef crkveno-spoljnih poslova, a sadašnji ruski patrijarh – otkriva Vujičić.
Uvek skroman
U javnosti je poznato da je patrijarh Pavle bio veoma skroman i štedljiv, pa je tako sam sebi šio odežde ili popravljao cipele. Ta skromnost je u mnogim prilikama zbunjivala okolinu.
– Tokom posete Temišvaru i vladici Lukijanu, patrijarh je odlučio da sebi kupi cipele. Jasno, u pratnji su bili i crkveni velikodostojnici. Kada je patrijarh posle treće krenuo ka četvrtoj radnji, vladika mu je molećivo rekao: “Vaša svetosti, samo odaberite, ja ću vam platiti.” Naravno, to nije omelo patrijarha da nastavi da traži cipele po meri i na kraju je kupio par najjeftinijih koje je odabrao po nekim svojim merilima. To veče, u Vladičanskim dvorima, on je strpljivo skinuo đon sa tih novih cipela i nalepio ga na svoje stare, a kada su ga pitali zašto je to uradio, on je lakonski odgovorio: “To je jako dobar đon.” Onda je neko hteo da baci kožu od tih novih cipela, a on ih je sprečio: “Nikako, to će mi trebati ponovo za opravku” – priča Vujičić i dodaje da je patrijarh uglavnom đonove svojih cipela pravio od starih automobilskih guma.
Još se prepričava da je patrijarh redovno, obično uveče, proveravao sve prostorije u Patrijaršiji. Od toga da li su zatvoreni prozori, do toga da li su pogašena sva svetla ili da li kaplje voda iz slavine. Vujičić kaže da je i sam jednom bio “žrtva” takve brige.
– Jednom zgodom u našoj kancelariji je ostalo upaljeno nekoliko kompjutera kako bi se ažurirali softveri. Kada smo stigli sledećeg jutra vidimo svi kablovi su povađeni iz struje. Okrećemo se oko sebe, ali niko ne zna ko je to uradio da bi na kraju sam patrijarh objasnio da je celu noć “nešto zujalo” zbog čega je, za svaki slučaj sve povadio iz struje. Ipak, to ne znači da nije znao šta je internet ili druga dostignuća modernih tehnologija. Sve je odlično razumeo i prihvatao.
Vujičić je na teži način shvatio i da patrijarhovoj štedljivosti nema kraja. Naime, u eri digitalnih fotoaparata u Patrijašiji su i dalje događaje beležili klasičnim aparatima i filmovima, a zatim odlazili u privatne foto-radnje da bi ih razvili i napravili papirne fotografije.
– Radio sam sa svojom opremom i to ne bi bio problem da nije bila zastarela. Posle jednog prijema prišao sam patrijarhu i kazao da bi bilo dobro da Patrijaršija kupi digitalnu kameru, jer će se time i kvalitet fotografija popraviti, a usput će se i ceo proces ubrzati. On me je strpljivo saslušao, a onda rekao: “Nije bitan foto-aparat, bitni su oko i ruka majstora.” Tu je stavio tačku na kupovinu – smeje se Vujičić.
Patrijarh je voleo lepu fotografiju, ali je zabranjivao da se to čini sa jakim blicom.
– Plašio se da bi mogao da oslepi, jer je već imao operacije na oba oka. Jedna je urađena u Americi, a druga u Rusiji i to je razlog zbog koga je i u poznoj starosti čitao bez naočara.
Svako vreme – teško
Patrijarh Pavle je ostao upamćen i po svojoj duhovnosti, pa su mnoge njegove izjave ostale da žive i pošto se upokojio. Istovremeno, počele su da se pojavljuju i neke njegove navodne izjave.
– U želji da ožive uspomenu na njega citirali su rečenice i koje je izgovarao, ali i mnoge koje nije. Jedna od tih nedoumica je čuvena rečenica “budimo ljudi, iako smo Srbi”, a zapravo je jedino rekao “budimo ljudi” i ništa više. Slično je i sa rečenicom da je, kada je video vladike u kojim se sve skupocenim automobilima voze rekao “šta li bi vozili da se nisu zavetovali”. Nikada ga nisam čuo da na taj način zamera vladikama. To jednostavno nije bio njegov stil. On je zapravo jako malo pričao. Čak su i njegove beleške ili tekstovi bili kratki i uvek su sadržali rečenicu “teška vremena”. On je smatrao da je svako vreme teško i da je zemaljski život vreme iskušenja, vreme stradanja. Zapravo, tokom svog života je bio usresređen na Matejevo jevanđenje, a posebno glavu 24 koje govori o tome da čovek mora da trpi iskušenja. Zato je često i govorio: “Ko pretrpi do kraja, taj će se spasiti.”
Vujičić otkriva i da se patrijarh Pavle nije vozio gradskim prevozom isključivo da bi prištedeo.
– Tačno je da je to činio zato što je bio veoma skroman, ali i zato da bi video kakvo je duhovno stanje u narodu, kako ljudi žive i da li su demoralisani. Znao je odlično da je to nemoguće saznati ukoliko nemaš dodira s običnim svetom, a tog kontakta nema ako se voziš automobilom. Zato je i prilikom dužih putovanja uvek voleo da siđe među narod, da se lično uveri da li je narod gladan Boga, da li je ljut na sveštenike. Sećam se da je jednom prilikom sišao među narod u manastiru Dobrun tako što je iz crkve uzeo ikone kako bi ih okupljeni celivali bez obzira koje su narodnosti ili vere.
Svima pomagao
Hadži Marko Vujičić kaže da je patrijarh Pavle pomogao svima koji su mu se obratili za pomoć, a istovremeno je pedantno slao pisma zahvalnosti svima koji bi u novcu ili na drugi način darivali Crkvu.
– Bez obzira na to koji je iznos doniran, on bi se toj osobi lično zahvalio tako što bi otkucao prateće pismo. Sećam se da je jednom stigla neka donacija iz Amerike, a u njoj je jedan od Srba donirao tek nekoliko dolara. On je s istom posvećenošću i njemu odgovorio mada je cena slanja tog pisma uveliko prevazišla prilog.
Svetiteljske moći
Još za života se govorilo o svetiteljskim moćima patrijarha Pavla, posebno kada je reč o manastirima gde se zamonašio ili službovao. Hadži Marko Vujičić svedoči o slučaju iz 2004. kome je i sam prisustvovao.
– Bilo je to u avgustu 2004. tokom obeležavanja 90 godina od bitke na Tekerišu. Još dok smo stajali na mostu na Savi nebo je bilo crno, a onda je počeo da pada led. Seli smo u automobil, a patrijarh, koji je bio na mestu suvozača, samo je zakrstio rukom. Došli smo do Beograda, a da ni kap kiše nije pala. Tada sam video da je zaista božji čovek, a brojna su svedočenja izlečenja nad krstom koji je izdeljao britvom u manastiru Vujin ili u manastiru Blagoveštenje gde se zamonašio – priča naš sagovornik.
Izlečio alkoholičara
Jedna od zgoda iz života patrijarha Pavla je “izlečenje” od alkohola jednog od službenika Patrijašije.
– Taj službenik je prethodno bio i na lečenjima u bolnicama za odvikavanje zavisnosti, ali ništa nije pomoglo. Da bi ga spasao, patrijarh je, saznavši da je tvrdica, pribegao malom lukavstvu i kaznio ga zabranom služenja u periodu od 40 dana, ali ciljano u vreme Vaskrsa. Kada je ovaj shvatio bez kakvog prihoda je ostao, zarekao se da više neće da pije i toga se i držao. Mi smo se smejali i pričali da ga je patrijarh izlečio.
Zeleno mastilo
Patrijarh Pavle se uglavnom potpisivao zelenim mastilom, a Vujičić objašnjava da to nije bila njegova osobenost, već obaveza svakog patrijarha SPC.
– To je tradicija koja potiče još iz Vizantije. Specifično je što je patrijarh koristio mastilo “pelikan 4001”. Ali, koristio je i crno mastilo i to “flamingo 8001”. Obično je kupovao bočice od 100 mililitara, a neretko i od pola litra zato što su jeftinije.
Novinar i nastavnik
Hadži Marko Vujičić je rođen 1980. godine u Beogradu, a diplomirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu 2008. Član je Međunarodne asocijacije novinara, kao i Udruženja novinara Srbije. Dobitnik je više prestižnih priznanja među kojima su najvažnije medalja Vaseljenske patrijaršije, njegove svetosti vaseljenskog patrijarha Vartolomeja. Od Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine kao urednik fotografije “Pravoslavlja” dobio je zlatnu medalju regenta Aleksandra Karađorđevića, zlatnu medalju kralja Petra Prvog Karađorđevića i medalju vojvode Stepe Stepanovića. Za SPC je radio zidne kalendare od 2006. do 2010. godine, a učestovao je u velikom broju knjiga “Svetigore” Srpske patrijaršije, Ohridske arhiepiskopije, kao i eparhija Srednjoevropske, Dalmatinske, Gornjokarlovačke. Četiri godine je predavao versku nastavu u osnovnim i srednjim školama u Beogradu.
