Početkom prošlog veka Šabac i Isidora Sekulić nisu se dobro razumeli. To nije bio grad koji je sama odabrala – život u njemu nametalo je postavljenje: aktom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije postala je privremena razredna učiteljica Više ženske škole u Šapcu.
Predavala je matematiku, nemački jezik i gimnastiku, a prema učenicima je bila stroga i daleka. Često je sama šetala pored Save, a Šabac je opisala u eseju „Palanka", svojevrsnoj metafori male sredine i njenog skučenog duha.
„Upravo iz Šapca Isidora Sekulić je ušla na velika vrata u srpsku književnost. Bila je saradnik najboljih časopisa tog vremena. Iz našeg grada odlazila je na velika
putovanja", kaže Sonja Bokun-Đinić, direktorka Biblioteke u Šapcu.
Iz beležaka koje je pisala dok je bila u Skandinaviji nastala su „Pisma iz Norveške", u Šapcu je napisala i svoju prvu knjigu, ispovedni dnevnik "Saputnici".
Izložba u Šapcu plod je saradnje sa Bibliotekom grada Beograda.
„O Isidori Sekulić se mnogo više nagađalo nego što se znalo. Želela je da evropski duh donese u malu Srbiju i da ga razvije. Ona je primer koliko treba raditi na prosvećivanju svog naroda, na razvijanju kulturne saradnje i koliko, i kako, treba poštovati svoju tradiciju", naglašava autorka izložbe Olga Marjanović.
Isidora Sekulić je u Šapcu provela tri godine. U grad pored Save došla je kao nastavnica, a iz njega je otišla kao spisateljica, esejista, lucidni kritičar i prevodilac.
Do kraja života bila je posvećena lepoti reči i smislu jezika, upoznala je mnoge kulture, govorila nekoliko svetskih jezika i važila za najobrazovaniju i najumniju Srpkinju svoga vremena.
Grad Šabac je ovom izložbom ispunio deo onoga što je Isidora očekivala od ljudi: „Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale… Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole".
