Njegovi radovi su izloženi u Muzeju Velikog rata u Francuskoj i Britanskom muzeju medalja u Londonu, ali i u muzejima u Grčkoj i Rumuniji.
Dizajnirao je ordenje za Srpsku pravoslavnu crkvu, zlatnike za vredne jubileje iz prošlosti, a zbog desetine skulptura i portreta generala, grad Pariz ga je 1998. odlikovao, a francuski predsednici ga lično pozivaju na prijeme.
Akademski vajar Ljubiša G. Mančić (69) retko se odazivao novinarskoj znatiželji i to je poslednji put učinio 2013. godine kada je dobio orden SPC. Nagrađen je znamenjem koje je prethodno upravo on dizajnirao!
U Muzeju Velikog rata
U razgovoru za “Vesti” ovaj umetnik objašnjava zbog čega je često sa francuskim predsednicima mada je čitav svoj životni opus zapravo posvetio najvažnijim istorijskim ličnostima Srbije.
– Verovatno je to njihova pažnja zato što sam uz naše vojvode uradio i niz francuskih vojskovođa, od maršala Luja Franša d’Eperea, generala Šarla Tranijea, admirala Emila Geprata, generala Žuinoa Gambetu, generala Morisa Saraja, maršala Ferdinanda Foša… Da me neko ne shvati pogrešno. Nisam te generale birao ja, već su izabrani od samog srpskog naroda. Srpski narod ih je video kao iskrene prijatelje Srbije zato što su rame uz rame sa našom vojskom učestvovali u proboju Solunskog fronta i oslobođenju Srbije. To srpski narod nikada neće zaboraviti – kaže Mančić koji je ušao u francusku monografiju kao jedini Srbin čiji se radovi nalaze u Muzeju Velikog rata.
U tom muzeju se nalazi statueta Milunke Savić, šest plaketa: vojvoda Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Petra Bojovića i kralja Petra.
– Najveća zasluga za to pripada francuskom istoričaru Žanu Pjeru Verneu, koji je vredno i predano sakupljao predmete iz Prvog svetskog rata i to sigurno četiri decenije, a znam da se zalagao da i Srbija kao saveznica Francuske dobije zasluženo mesto u ovom Muzeju Velikog rata. Pored ovih zalaganja, Žan Pjer Verne poklonio je jedan deo svoje kolekcije i za Srpsku kuću na Krfu. Inspirisan nesebičnom ljubavlju gospodina Vernea, odlučio sam da poklonim Muzeju Velikog rata neke od svojih radova, ali i predmeta koje sam sakupljao. Bila mi je velika radost kada sam čuo da je Žan Pjer Verne odlikovan Ordenom srpske zastave trećeg stepena – priča naš sagovornik.
Svetosavlje kao inspiracija
U Britanskom muzeju nalazi se 12 medalja povodom 70-godišnjice od početka Prvog svetskog rata među kojima su i one s likovima patrijarha Pavla, Konstantina Prvog, Nikole Tesle, ali i britanskih doktorki Flore Sandes i Elze Ingliš, koje su tokom Velikog rata pomagale bolesnima u Srbiji.
Mančić je i prepoznatljiv po skulpturama i portretima srpskih vojskovođa i velikana. Teško je i pobrojati sve te ličnosti, a on kaže da kad bi trebalo da bira, ipak je najviše ponosan na predstavljanje srpske heroine iz Prvog svetskog rata Milunke Savić.
– Uradio sam njen spomenik u Jošaničkoj Banji, reljef sa njenim likom na kući u kojoj je živela jedan deo svog života na Voždovcu i statueta koja je u trajnoj postavci Muzeja Velikog rata u gradu Mo, u Francuskoj.
Ljubiša Mančić kaže da su Srbi “bojažljivi” prema svojoj istoriji.
– To se vidi i po činjenici da nažalost obeležavamo samo okrugle jubileje iz naše bogate istorije. I to moramo da promenimo kroz edukaciju mladih naraštaja, ali i učenjem prave istorije u školama, filmovima, izložbama i novim tehnologijama. Otuda je i poruka mladima, a posebno onima u dijaspori. Ne zaboravljajte gde su vam preci, odakle ste došli i najvažnije pismo – ćirilicu.
Mančić kaže da inspiraciju za svoja dela crpi iz činjenice da je rođen u srpskoj Atini (Novom Sadu), odrastao u carskom gradu (Nišu), a živeo u prestonici (Beogradu)
– Od malena sam odgajan u nacionalnom – srpskom pravoslavnom – svetosavlju i tradiciji. Tu leži moja inspiracija. Deda mi je bio solunac, a ja sam dugo godina bio član Uprave Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine. Kroz kulturu sećanja na istorijsku prošlost srpskog naroda i na svetosavlje ja sam tražio inspiraciju za svoj rad – kaže Mančić.
Posebna misija
Ovaj vajar mora biti ponosan i na ordenje koje je uradio za Srpsku pravoslavnu crkvu: Sv. Simeona Mirotočivog, Sv. despota Stefana Lazarevića, Sv. Petra Cetinjskog, Sv. cara Konstantina – Milanski edikt i Orden Dalmatinske eparhije – dr Nikodima Milaša.
Imao je tu privilegiju da na kraju i sam dobije jedan od tih ordena 2013. godine – Orden Svetog despota Stefana Lazarevića. Uručio mu ga je patrijarh Irinej.
– Priznanje doživljavam kao potvrdu ispravnosti puta koji sam izabrao, a na kojem srpska istorija, pravoslavlje i tradicija imaju posebno mesto. Nema tu mnogo priče, one su davno ispričane, tu je samo mnogo rada i želje da se ljudima, svetinjama i događajima obezbedi mesto koje zaslužuju, da ne zaboravimo malu pomoć talenta – ističe ovaj umetnik koji može da se pohvali poznanstvom i sa srpskim patrijarhom Pavlom kome je uradio portret za zlatnik i plaketu.
– Sa blaženopočivšim patrijarhom srpskim Pavlom često sam se susretao u Patrijaršijskom dvoru, gde nas je primao kada bismo dolazili da mu uručimo serije zlatnika i srebrnjaka koje sam tada radio za Zlataru Majdanpek, gde sam proveo čitav svoj radni vek. Član sam Komisije koju je formirao Sveti Arhijerejski sinod SPC za izradu ordenja Srpske pravoslavne crkve. Kada sam radio lik blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla, trudio sam se da prenesem verodostojno njegov svetački lik i blagost koju je nosio u sebi, ali i smirenje. Bio sam ispunjen posebnim osećanjima, koje ne mogu opisati – otkriva Mančić.
Prijateljstvo sa Tomislavom Karađorđevićem
Ljubiša G. Mančić posebno ističe prijateljstvo sa Tomislavom Karađorđevićem s kojim se družio do poslednjih dana.
– Kraljević Tomislav je bio pravi Karađorđević i vreme provedeno sa njim bilo je nešto najlepše. Kada se razboleo uradio sam srebrnjake i zlatnike sa njegovim likom, koje je on darivao lekarima na VMA. Takođe, uradio sam i njegov crtež za njegov rođendan – Bogojavljenje 1998. godine. Kada je reč o kraljevskoj porodici, povremeno se viđam sa princezom Lindom i kraljevićem Mihailom Karađorđevićem – otkriva ovaj umetnik.
Vojna panagija
Mančić je autor originalne, prve vojne panagije u Srbiji. Naime, 2017. godine odlukom Sinoda SPC usvojena je molba i odobrena izrada “zasebne arhijerejske panagije”, koja bi bila nasledna za arhijereja nadležnog vojnim sveštenicima u Vojsci Srbije.
Panagija na reversu ima zvanični grb Vojske Srbije sa dvoglavim orlom, koji na glavi ima kraljevsku krunu, na grudima štit sa krstom i četiri ocila, dok u nivou repa i kandži stoje ukrštene sablje, simbol oficirske časti i ponosa. Ispod grba Vojske Srbije stoji izgravirani natpis na ćiriličnom pismu: “Episkopu vojnom od pravoslavnih pripadnika verske službe Vojske Srbije.”
U nivou suze panagije nalazi se lunetni medaljon sa likom Svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija – Đurđevdan, gde ratnik na konju kopljem probija glavu aždaje, što predstavlja simbol pobede nad zlom, ali i nebeskog zaštitnika Vojske Srbije.
Panagija Episkopa vojnog na aversu ima lik Bogorodice sa Hristom potpisana crkvenoslovenskim titlama; na panagiji se nalazi kraljevska kruna dinastije Nemanjića, dok se u krugu ističe sedam krinova – ljiljana, koji imaju simboliku “Presvete Bogorodice”, ali oznaku kraljevstva i plemstva u srednjem veku. U panagiju je ugrađen deo artiljerijske čaure topa 75 milimetara iz proboja Solunskog fronta. Lanac je izrađen po motivima srpskih manastira iz doba dinastije Nemanjića. Panagija i lanac su jedinstveni, izrađeni u jednom primerku.
Vojnu panagiju je prvi poneo vladika Jovan (Mladenović) 21. aprila 2017. koji je tada bio episkop šumadijski i ujedno novoustanovljeni episkop vojni.
Kolekcija zlatnika
Mančić je ponosan na zlatnike koje je dizajnirao. Između ostalog, to su kolekcije zlatnika izrađenih povodom Velike seobe Srba, 800 godina manastira Hilandara, 1700 godina Milanskog edikta, 100 godina Prvog svetskog rata, vojvoda iz Prvog svetskog rata, likovi Desanke Maksimović, Jovana Dučića, Ive Andrića, Jovana Cvijića, Vladimira Putina i naravno zlatnici sa likom patrijarha Pavla.
– Patrijarhu sam predao i skicu po kojoj je zlatnik urađen. Pažljivo je pogledao i rekao: “Boga ti, dobro si ti ovo uradio” – otkriva čuveni vajar.
Jasenovac – pravo na istinu
Ljubiša G. Mančić je jedan od kooautora velike izložbe “Jasenovac-pravo na nezaborav” koja je pre dve godine organizovana u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Uveren je da se nove nesreće naroda Balkana mogu izbeći samo iskrenim pomirenjem.
– U pomirenje verujem i kao umetnik i kao čovek koji nije mrzitelj. Ali, ne može čovek da se miri sam sa sobom, već mora da postoji dobra volja i sa druge strane – suočavanje jednih sa drugim, tajna je u praštanju – to je formula. Valjda će se zatvoriti balkanska Pandorina kutija mržnje i ratova. Treba je zaključati i ne dozvoliti joj da se otvori. Treba ljudima vratiti veru i nadu u prijateljstvo, a to se jedino može postići suočavanjem sa prošlošću.
Zadužbina
Ljubiša G. Mančić je jedan od osnivača Zadužbine Sveti Andrej Prvozvani.
– Gradili smo prve seoske ambulante i zubarske ordinacije. Pokrovitelj su nam bile princeza Katarina Karađorđević i kneginja Jelisaveta Karađorđević. Ali, aktivnosti ove Zadužbine su trenutno zamrznute.
Od Njegoša do novinara Milana Pantića
Radovi Ljubiše G. Mančića se nalaze na javnim prostorima u više zemalja. Spomenik srpskim i francuskim vojvodama je 1990. postavljen u Pionirskom parku u Beogradu, poprsje dr Arčibalda Rajsa postavljeno je 2016. u Lozani, a godinu dana kasnije, u Cirihu i poprsje Mileve Marić.
Bista Nikola Pašić u mermeru postavljeno je 1993. godine u Polikastru u Grčkoj, a poprsje kapetan Miše Anastasijevića je postavljeno i u Donjem Milanovcu i u Kležanju (RumUnija). U Milićima, Republika Srpska, 2012. je postavljeno 12 poprsja u okviru “Spomen parka evropskim i srpskim velikanima”, a dve godine kasnije i poprsje Gavrila Principa. U Zubinom Potoku je 2013. postavljeno poprsje Petra Petrovića Njegoša.
Mančić je uradio i poprsje ubijenom novinaru Milanu Pantiću iz Jagodine, ali i poprsja vojvode Stepe Stepanovića i kralja Aleksandra koji se nalaze u holu Doma vojske u Beogradu.
Takođe, on je autor i skulpture Orao – Znak vojnog aerodroma “Milenko Pavlović”.
