Predsednica Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske, Božica Živković Rajilić kaže za “Vesti” da je u logoru Silos u Tarčinu tokom tri godine rata u Bosni bilo mnogo više od 11 žena koliko je zvanično registrovano, a da se prava istina o obimu zverstava nikada neće saznati.
– Zvanično, kroz logor je prošlo i jedanaest Srpkinja, ali to je isključivo broj onih žena koje su dale svoje izjave MUP-u. Neke nisu htele da se prijave zbog straha, druge od sramote, ali je suština da ni Međunarodni sud u Hagu, kao ni pravosuđe u BiH nikada nisu imali ozbiljnu želju da istraže stravičnu torturu koju su žene doživele u Silosu – ocenjuje Božica Živković Rajilić.
Ona kaže da je pravosuđe u BiH procesom protiv odgovornih koji je prošle godine završen posle šest godina pokazalo svu licemernost.
– Osuđeno je ukupno osam osoba, uključujući i komandanta logora i nekolicinu stražara. Van svake pameti je da je samo njih osmorica držalo i iživljavalo se nad 600 Srba kada žrtve u svim svojim iskazima naglašavaju da su torture i iživljavanja bili svakodnevni. Svaki od njih je osuđen od pet do deset godina, a za slična dela Srbi su istovremeno osuđivani na petostruko veće kazne. Tužna istina je da je ovoj osmorici presuđeno za zločine u Silosu kao 1,5 Srbinu za neki drugi ratni zločin – naglašava sagovornica “Vesti”.
Predsednica Udruženja žena žrtava rata RS navodi i da se kroz izjave bivših logoraša jasno vidi da je u Silosu bilo desetostruko više zatočenica.
– Dnevno bi dovodili po desetak Srpkinja zarobljenih u okolnim selima. One su služile za seksualna iživljavanja, a uveče bi ih odvodili iz logora kako ih pripadnici Crvenog krsta ne bi evidentirali..
Božica Živković Rajilić navodi da su i one imale razna zaduženja. Od toga da su morale da peru i čiste do zadovoljavanja najgroznijih seksualnih želja stražara i njihovih gostiju:
– Neke od tih žena su bukvalno bile gole 24 časa kako bi bile stalno na “usluzi”. Jedna od tih žrtava, Bosa, preminula je prošle godine, posle svega se psihički razbolela i nikada se nije oporavila. Tukli su ih palicama i letvama po tabanima, skidali gole, izgladnjivali, vređali. Sve te preživele žene i dalje trpe posledice tog iživljavanja.
Vladavina zla
– Silos je bio mučilište, primer zla i etničkog čišćenja. Muslimani su srpske civile hapsili po kućama, u dvorištima, pa čak i čobane po brdima. Pod definicijom “radni logor” podrazumevalo se da zatočeni Srbi kopaju rovove na prvoj borbenoj liniji. Tek 26. i 27. januara, dva meseca od potpisivanja Dejtonskog sporazuma došlo je do razmene zarobljenih i to najpre žena. Kako bi ih sakrili od javnosti šišali su ih i presvlačili kako se na njima ne bi videli tragovi mučenja.
Alija bio tri puta u poseti
Naša sagovornica navodi da su međunarodne humanitarne organizacije još 1993. saznale za postojanje ovog logora, te da su u više navrata zahtevale od Alije Izetbegovića da se on rasformira zbog kršenja svih međunarodnih konvencija.
– Muslimani nikada nisu uslišili te apele. Umesto da raspuste logor oni su na svaku najavu kontrole jedan deo zarobljenika izmeštali u okolna sela, a zatim vraćali. Sami logoraši su posvedočili da je Alija Izetbegović najmanje tri puta posetio logor i da je odlično znao šta se u njemu dešava.
