Predavala je istovremeno i na njemu i na Ratgers univerzitetu i bila gost-predavač na Harvardu, Kolumbiji, Ajovi i drugim univerzitetima, od 1989. do danas. Ona je takođe proglašena najlepšom Srpkinjom u Americi i bila prva srpska književnica čiji je roman "Kralj svile" objavljen u elektronskom izdanju na engleskom.
– Sve se promenilo, došlo je novo, digitalno vreme, kaže ona u razgovoru za "Vesti".
– Pre dve godine sam napisala zbirku mini eseja "Digitalna galaksija", koja govori o prelasku iz Gutenbergove u elektronsku, digitalnu galaksiju, jer me je kao pisca i pesnika bolela ideja da knjiga polako umire i pretvara se u elektronsku štampu. Ta knjiga govori o svemoći veba da nas sve pretvori u amatere i da se svi bavimo raznim stvarima koje ne znamo. Evo meni je tako neko napravio veb sajt i ja sad treba sama da stavljam podatke tamo. Takođe, nekada sam neprekidno putovala i imala agenta koji se bavio rezervacijama karata. Danas se očekuje da vi sami rezervišete karte na kompjuteru. To nas sve, hteli to ili ne, pretvara u amatere, a ovo vreme u vreme amatera. A interesantno je, prava ironija sudbine, da se, baš kada sam završavala pisanje "Digitalne galaksije", javio moj američki izdavač i predložio mi da se "Kralj svile" pojavi i u elektronskom izdanju.
Iako živi i radi godinama u Njujorku, Maja Herman Sekulić, rođena Beograđanka, kaže da se nikada nije osećala u Americi kao imigrant, niti u Beogradu kao povratnik iz tuđine. Navikla je da putuje. 90-te godine provela je više na dalekom Istoku nego u Njujorku ili Beogradu.
– Nisam veliki pobornik tog određenja – imigracija, dijaspora. Više me interesuje pitanje unutrašnjeg, duhovnog egzila. Kada se Jugoslavija raspala nisam osećala kako sam je ja napustila, nego kako je ona napustila mene, kako me je izdala. Možda sam se više osećala kao unutrašnji imigrant. Ja nisam osećala nikakav veliki potres dolaskom u Njujork, jer sam pre toga živela u Londonu, Parizu, Bangkoku, svuda po svetu… I svuda sam se osećala kao građanka sveta. Smatram da neko ko dolazi iz Beograda apsolutno nema tako velike potrese kad dođe u Njujork, kao neko ko dolazi iz Bruklina!
Ipak, ona kaže da je prvi put osetila pravu izolovanost i otuđenost u Americi kada je počeo raspad Jugoslavije. U to vreme predavala je kao Fulbrajtov stipendista na Ratgers univetzitetu u Nju Džerziju gde se održavala velika konferencija o balkanskoj književnosti.
– Niko nije pozvao ni mene, niti bilo kog predstavnika iz Beograda i Srbije, iako sam tu predavala, bila Fulbrajtov stipendista, član Srpskog književnog udruženja, srpskog i američkog PEN-a.
Negde u to vreme napisala je pismo i čuvenom "Njujork tajmsu", ali ono nije nikada objavljeno.
Na pitanje da li ima dovoljno znanja, slobode i samopozudanja da piše na engleskom jeziku, ona odgovara pozitivno i kaže da je prvo naučila da piše na engleskom kad je imala samo pet godina jer je prvo išla u englesku školu.
Srpskim intelektualcima oduzet glas– Iz građanskog ugla napisala sam pismo koje je bilo kao neki lament nad Beogradom, kao ona pesma Miloša Crnjanskog, o tome kako je strašno i tužno da jedan veliki, kosmopolitski grad usred Evrope bude pod embargom, pa posle bombardovan… To pismo, međutim, nije objavljeno, a moj kolega Čarls Simić mi je rekao da su i njegovo pismo na tu temu skraćivali, iako je on bio pesnik laureat Amerike. Rekao mi je: "Majo, mi nemamo svoj glas!" Ipak, u svakodnevnom životu nisam morala da doživljavam neke neprijatne situacije zato što sam došla direktno na neke škole gde sam lepo primljena i imala sam privilegovanu situaciju čak i za one koji su ovde rođeni. |
– Ne bih mogla da doktoriram na tako prestižnom univerzitetu da nisam mogla da pišem dobro na engleskom jeziku. Možda čak za nijansu pišem bolje na engleskom nego što ga govorim. Sa mojim prijateljem, pokojnim pesnikom i nobelovcem Josifom Brodskim često sam razgovarala na tu temu. On je mogao da piše eseje na engleskom, ali kad je pisao poeziju vraćao se ruskom jeziku. Kad dođe do poezije čovek se ipak vraća svom maternjem jeziku.
Pretprošle godine objavila je roman "U potrazi za Lolitom", koji je kao i prethodna dva bio u najužem izboru za nagradu Žensko pismo, a čije je izdanje na engleskom u pripremi.
– U tom romanu se govori o nekoliko vrsta izgnanstava. Glavna junakinja je Lola Dunavska koja je iz Beograda i živi u Njujorku. U knjizi se govori o njenim sećanjima na Beograd što se prepliće sa onim šta se dešava u Njujorku. Bombradovanje Beograda je prepleteno sa događajima od 11. septembra, sa napadom na Njujork i ličnom tragedijom. Izgnanstvo je sveprisutna tema, samo što ga ja više vidim u duhovnom smislu. Egzil, duhovni, često i fizički, je stanje modernog pisca i pesnika, a otadžbina je u nama, a za pisca otadžbina je pre svega u jeziku.
Romani, knjige eseja, pesničke zbirke
Pored "Digitalne galaksije" i romana "U potrazi za Lolitom" Maja Herman Sekulić objavila je roman "Kralj svile", četiri pesničke zbirke. Autor je tri knjige eseja i knjige putopisa "Prozor u žadu" o jugoistočnoj Aziji, gde je živela 90-ih. Njena zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima "Skice za portrete" (1992), od Beloua do Brodskog, postala je obavezno štivo za studente američke književnosti. Pored knjiga za odrasle, objavila je knjigu za decu o slonu Lali, "Slon Lala Tulipan, ili kako je otkriven porcelan". Saradnik je u kulturnom dodatku "Politike", "Blica" i RTS za novi Kulturni dnevnik. Priprema predstavu o Rebeki Vest i piše roman o Mejbl Grujić, pod radnim naslovom "Mejbl, prva američka dama Srbije", Amerikanki koja je učinila velika dela za dobrobit Srbije i Jugoslavije od Balkanskih ratova do posle Drugog svetskog rata. Ima svoj veb sajt njnjnj.madžaherman.com
Susreti sa Beogradom
Govoreći o njenim posetama Beogradu, Maja Herman Sekulić kaže da joj je potrebno samo 15 sekundi na aerodromu da se adaptira na Beograd.
– Obično idem tamo dva puta godišnje. Objavljujem knjige u kontinuitetu i velika je sreća što sam, čim dođem, odmah angažovana. Ne dolazim kao turista, već odmah imam obaveze, tako da nemam vremena da budem mnogo sentimentalna, već mi je sve normalno. Beograd je za mene uvek čudo. Uvek se nešto fantastično desi, uvek je pun vitaliteta. Ne moram uopšte da se prilagođavam – jedino mi smetaju gasovi od automobila pošto sam u centru i posle dva dana promuknem, kaže Maja Herman Sekulić.
U društvu nobelovaca
Od svoje 13. godine Maja Herman Sekulić je išla u strane škole. U Ameriku je došla najpre na Houp Koledž u Mičigen kao student, zatim je diplomirala na Svetskoj književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu, na kome je i magistrirala, da bi se onda kao doktorant vratila u Ameriku gde je doktorirala Komparativnu književnost na Prinstonu. Živela je i živi u Americi slično kao i u rodnom Beogradu, pošto je potekla iz porodice vrhunskih stvaralaca i intelektualaca. Njen deda je poznati slikar, otac jedan od osnivača Nolita, očuh rektor univeziteta, tako da nikad nije strahovala od autoriteta. Po dolasku u Ameriku, u novoj intelektualnoj i akademskoj sredini, nastavila je da se oseća kao kod kuće.
– Na Prinstonu nije ništa neobično da se zatekne po 5-6 nobelovaca, a sa nekolicinom sam imala sreću da se baš družim, kaže Maja.
