Radan Ostojić, predsednik BORS-a, ističe da je narod Podrinja vekovima imao stradalničku sudbinu.
– Ono što je specifično u stradanju Srba ove regije u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i u poslednjem odbrambeno-otadžbinskom ratu jeste da su kao po nekom ritualu i unapred definisanom scenariju Srbi mučki ubijani na najveće pravoslavne praznike. Valjda je zločinac svojim nedelima želeo da da i jednu drugu dimenziju odnosno dimenziju ubijanja u ime vere – ističe Ostojić.
Bez prava na govor
Predsednik BORS-a Radan Ostojić smatra da je pokretanje nove rezolucije o Srebrenici u UN plan u koji su uključene iste one zemlje koje su imale svoju ulogu u krvavom građanskom ratu.
– Zapad svesno staje na stranu onih na čijoj su strani bili i u toku rata. Apsurdi su sve veći i doveli su do toga da se osnovna ljudska prava koja je iznedrila Evropa kao kolevka demokratije potpuno obezvređuju. Za Srbe na ovim prostorima čak i pravo na slobodu govora i slobodu mišljenja više ne postoji. Autoritarni i apsolutistički postupci i njihove vođe kao davna mračna strana ljudske istorije oličeni kroz kaznu za verbalni delikt ponovo vaskrsavaju na ovim područjima u liku tzv. visokih predstavnika. I na koga se kazna za verbalni delikt odnosi, naravno samo na Srbe – kaže Ostojić.
Simbolične kazne
Anđa Obradović iz Zvornika imala je 36 godina kada je 1992. zarobljena, a u logorima u Vlasenici, Zvorniku i Srebrenici preživela je višestruka silovanja, zlostavljanja i torture.
Ona je 2018. u emisiji “Život priča” TV Pink ispričala da je u više logora provela od 18. septembra do 4. oktobra 1992, a za to vreme više puta je silovana mada je bila trudna. Usled silovanja, Anđa je imala pobačaj, ali i pored toga što je imala obilna krvarenja nije joj ukazana medicinska pomoć.
Anđa je ispričala kako je uhapšena 17. septembra 1992. godine u Novom Selu kod Zvornika, da bi potom prvo bila odvedena u selo Bajriće i tamo zatočena, a onda “4. ili 5 oktobra” dovedena u “Štalu”.
“Kad su me doveli u logor, tu su me pljuvali i tukli. U Bajrićima su mi dali dimije i rekli da mi je ime Fata, te me odveli u samicu. Rekli su mi da ću postati muslimanka i da ću im roditi Aliju. Policajac Adem Kostjerevac me je silovao i ubio moje još nerođeno dete. Bila sam trudna. Iživljavali su se na meni”, kazala je Obradovićeva tokom suđenja Hodžiću 2008. i zatražila od tužiteljice da je prestane ispitivati, rekavši da želi što pre otići kući.
Za ovaj zločin pravosnažno je 2010. oslobođen Ferid Hodžić koji je u relevantno vreme bio komandant TO u Vlasenici. Posle 11 godina, Sud BiH je za ovo krivično delo na sedam godina osudilo Adema Kostjerevca, pripadnika Vojne policije 1. muslimanske brigade Zvornik i Armije BiH.
Majka zaćutala od tuge
I Branimir Kojić je doživeo stradalničku sudbinu. Tokom poslednjeg rata stradalo mu je oko 40 članova uže i dalje porodice. Njegov otac, bubrežni bolesnik, pridružio je srpskim braniocima u trenutku kada je on imao četiri, a brat sedam godina.
– Moj otac je poginuo sa 30 godina. Branio je svoje selo, nije napadao i ubijao, nego je bubrežni bolesnik koji je bio pošteđen, stao na branik otadžbine i branio svoju dedovinu i svoju porodicu. Crna marama na glavi moje majke je slika koju nikad neću zaboraviti, i moja želja i borba da od nje čujem bar jednu reč, ali bezuspešno, godinu dana je ćutala… Kao da je na taj način želela da ožali svog supruga, kao da mu je dala reč… Godinu dana sam od nje čuo samo uzdah… Kasnije sam saznao da mi je otac ubijen u zasedi. Sa ponosom kažem da je moj otac stvarao Republiku Srpsku, sa ponosom mogu reći da nije napadao, nego da se branio – priča Branimir Kojić.
