Za najveći deo zapadne javnosti prva asocijacija na rat i zločine u Bosni je akcija Vojske Republike Srpske u Srebrenici, jula 1995. godine. Porodice srpskih žrtava ne spore da se tada dogodio težak zločin, ali i pitaju zbog čega su nevidljivi i zločini koji su na tom prostoru, ali i širom BiH počinjeni nad Srbima.
Branimir Kojić, predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila iz Srebrenice, ističe da su zločini u ovom gradu počeli daleko pre 1995, i dešavanja u Potočarima što je danas za veći deo zapadnih medija “simbol stradanja” u Bosni.
– Na veliki pravoslavni praznik Đurđevdan 6. maja 1992. u selu Gniona ubijena su dva starca – Lazar Simić je zaklan, a slepi Radojko Milošević je zapaljen u svojoj kući. Ova zverska ubistva bila su početak krvavog pira jedinica koje je predvodio Naser Orić – otkriva Kojić.
Dodaje da su narednih dana ubijeni Dragan Ilić i braća Jovan i Milan Vukosavljević, a potom je likvidiran poslanik Goran Zekić:
– Tek tada meštani srpske nacionalnosti shvataju da priča o dobrim susedskim odnosima pada u vodu i da se sprema genocid nad Srbima, ali ubistva Srba su nastavljena. U samom gradu je ubijen Obrad Vasić koji ni dan danas nije pronađen. Njegove nekadašnje komšije, Bošnjaci, ni 30 godina od tog događaja ne žele da kažu gde su mu kosti. U gradu su još ubijeni i Ivanka Marković, Mirko Marković, Rada Milanović, te porodice Dimitrovski, Stjepanović, Zekić…
Kojić navodi da je tog leta 1992. godine spaljeno na desetine sela i zaselaka u srebreničkoj opštini.
– U napadu koji se odigrao 15. maja, selo Čumovići je bilo kompletno zarobljeno, a od 1. juna do 12. jula te 1992. kompletno su zatrta srpska sela: Oparci, Špat, Sase, Ratkovići, Brađevina, Brežani, Loznička Rijeka, Biljača, Zalazje… Na svakom mestu “recept zlodela” je bio potpuno isti: pobiti sve što se moglo pobiti, a zatim opljačkati i uništiti ono što ne može da se odnese. Nažalost, ni danas, tri decenije kasnije Srbima nije dozvoljeno da kažu da su stradalnici jer nema u ovim mestima Srednjeg Podrinja i Birača kuće bez crne marame – priča Kojić.
Božica Živković Rajilić, predsednica Udruženje žena žrtava rata Republike Srpske, navodi da je tokom poslednjeg rata u BiH stradalo i mučeno po raznim logorima više od 5. 000 žena i dece srpske nacionalnosti, a da je najmanje 2.600 žena ubijeno u svojim kućama:
– Više od 70 odsto zločina nad Srbima, a i nad ženama i decom, nije procesuirano. Iako se borimo za svaki predmet da se uvrsti u rad Suda i Tužilaštva BiH, ne možemo mnogo jer je prošlo skoro tri decenije od zločina, umiru i svedoci i zločinci. Ipak, do trenutka dok nismo počele da svedočimo procenat procesuiranih za zločine nad Srbima je bio na nuli. Pomerili smo taj procenat, ali to nije ni približno stvarnoj istini o stradanju naroda u BiH.
Sagovornica “Vesti” ističe da je “laž otišla toliko daleko” da se mnogi počinjeni zločini danas marginalizuju.
– Područje Broda je imalo više od deset logora za Srbe, a rezultat su pet ili šest pojedinačnih presuda. Zar je samo pet ljudi moglo da popali i uništi celu Posavinu? Od Dervente do Vozuće je više od 50 spaljenih srpskih sela, desetine masovnih grobnica, a posebno su “čuvena” ritualna zlodela mudžahedina i vojnika tzv. Armije BiH. I za to opet niko nije odgovarao. Danas taj kraj pripada Federaciji BiH i lokalne vlasti čak bagerima ravnaju i zatrpavaju temelje kuća kao da ta srpska sela uopšte nisu postojala – ističe Božica Živković Rajilić i dodaje da, ako je verovati sudskim presudama, tada bi neko sa strane mogao da pomisli da područja Bihaća, Petrovca ili Drvara nisu ni bila pogođena ratom.
Krvnici na slobodi
– Tužna je istina da čiste srpske opštine kao Krupa na Uni od rata ne postoje. Šta reći za područje Sarajeva gde je danas Srba manje nego Kineza. Bukvalno. Slično je i u drugim delovima BiH gde Srba više nema. Umesto kazne, brojni dokazani zločinci i naredbodavci sede po političkim strankama ili po sudovima. I niko ih ne optužuje. Ali, ne znači da ako nema presuda i pravde u BiH, da se zločini i istrebljenje Srba po celoj BiH nije dogodilo – poručuje Božica Rajilić Živković.
Kosti “na čekanju”
Božica Živković Rajilić ističe da za Srbe nema pravde ni pred sudovima, ali ni u procesu traženja nestalih.
– I danas je više od 1. 500 Srba čiji ostaci još nisu pronađeni zbog zlonamernog rada Instituta za nestale u Sarajevu koje su nametnuli stranci.
Branislav Kojić iznosi još frapantniji podatak.
– Poslednje telo, zapravo samo lobanja, ekshumirano je 2000. da bi pet godina kasnije identifikovano, a tek pre par meseci je predato porodici. Naravno, reč je o posmrtnom ostatku lica srpske nacionalnosti. Zamislite samo tu bahatost da neko pune 22 godine svesno drži to u kosturnici jer očigledno nije želeo da preda porodici. Istovremeno, u Potočarima se svake godine ukopava po 50-ak muslimana za koje se tvrdi da su stradali u Srebrenici jula 1995, mada je za mnoge utvrđeno da su ili preminuli mnogo ranije, pa čak i da su dan-danas živi – kaže Kojić i dodaje da se u kosturnicama širom BiH nalazi još oko 80 tela koja se i dalje vode kao NN.
– Jedva smo uspeli da sprečimo da i njih predstave kao žrtve iz Srebrenice, jer je velika verovatnoća da među njima ima i Srba – zaključuje Kojić.
Njegovo udruženje i dalje traga za 49 Srba sa prostora Srebrenice.
