Rasla je u velikoj porodici. Bez oca, ali uz mnogo ljubavi. Baka Jelice Sretenović je imala petoro dece. Živeli su pokraj Cvetkove pijace, na beogradskoj Zvezdari. Jurila je kroz život. Rano je počela da glumi. Bila je mala devojčica kada ju je mama Anđelka, njena Beba, svečano obukla i odvela kod Bate Miladinovića, pa je još kao dete igrala na televiziji. Partner joj je bio čak i Zoran Radmilović!
Na kraju drugog razreda gimnazije konkurisala je na Fakultetu dramskih umetnosti i sa 16 godina već bila student glume pošto je položila dopunske ispite iz teškog gimnazijskog gradiva. Bila je na klasi sa Goricom Popović, Tanjom Bošković, Radmilom Živković, Azrom Čengić, Ljiljanom Dragutinović… Sa 20 godina je diplomirala. U međuvremenu se udala za pravnika Miloša – Mišu Sretenovića.
Tokom studija je rodila stariju ćerku Anu, a 11 godina kasnije i Olju. Rano, sa 42 godine je postala baka.
|
Uloge se kao biseri već tri i po decenije nižu u đerdan filmskih, televizijskih i pozorišnih ostvarenja Jelice Sretenović.
Radila je "Žive veze", "Morava", "Vruć vetar", "Laf u srcu", "Tesna koža", "Priče iz radionice", "Varljivo leto", "Mister Dolar", "Policajac sa Petlovog brda", "Srećni ljudi", "Agencija za SIS", "Moj rođak sa sela", "Ljubav i mržnja"… Bila je i Minja i Marta i Dara i Julijana, ali Koviljka Stanković, Koka, iz serije "Bolji život" je uloga s kojom su je gledaoci poistovetili. Osta Koka za sva vremena.
U porodici je zovu Cica. Bivši zet, otac njenog unuka Miloša, kaže nam: "To je najbolja žena na svetu". |
Prvu ulogu u pozorištu je odigrala u predstavi "Lorencaćo" koju je režirao Branko Pleša. Jugoslovensko dramsko pozorište je nije zadržalo, pa se otisnula u slobodne umetnike. Izgubila je supruga. Izgubila je i oca s kojim nije živela, ali i majku koja joj je bila potporni stub. Ipak, i sada, kada se nasmeje, lice joj se ozari. Radost tako treba da izgleda. "Ne znam šta da kažem. To je valjda u sklopu moga bića da mogu da prevazilazim bolne trenutke i idem napred. Ja sam vedra po prirodi…"
|
|
Nepravda prema Pavlu Minčiću"Ne vidim sebe u nekom drugom poslu. Moja tetka je bila prvak pozorišta "Duško Radović". Završila je takođe Akademiju. Rasla sam u nju, između nas je razlika 12 godina, tako da mi je više bila prijateljica. Bila sam član radio-grupe Bate Miladinovića i stvarno rano krenula u sekcije kojih je tada bilo po školama. Velika je šteta što sada toga nema. Bila sam u dramskoj, literarnoj, to me je privlačilo. Tada su se praznici obeležavali priredbama.
"Rasla sam bez oca. To su vrlo osetljive stvari. To je životni udarac. Nije bitno da li su roditelji razvedeni, vrlo je bitno da li postoji briga i da li postoji kontakt. Ovde nije postojao kontakt. On je čak čovek otišao da živi van Beograda, iako je rođeni Beograđanin. On nas je napustio. Mojoj mami se svideo Trifun, koji je bio lep, šarmantan, ali mangup tu, sa Krsta, malo površan. Nije voleo obaveze. Imala sam tri godine kad su se razveli i nisam ga uopšte viđala. Naravno da mi je falio otac. U stvari, i ne znam šta znači imati oca.
|
"Broj 11 je obeležio moju užu porodicu. Moj suprug je bio 11 godina od mene stariji, razlika između moje dve ćerke je 11 godina, između moje mlađe ćerke i mog unuka takođe i to pokazuje da postoji nešto što nas određuje i što je negde zapisano."
Nije me suprug izgubio na kocki "Postojao je neki list, ne mogu da se setim kako se zvao, ovako mali format, imala sam tada tridesetak godina, izašlo je na naslovnoj strani: "Direktor Kliničkog centra na kocki izgubio ženu"! Mene! Kao, izgubio je od Radomana Božovića. Po tome, mene je Radoman dobio na kocki, što je bio neviđen skandal. Ali, to je bila potpuna glupost."
Debi sa Zoranom |
Sve je zapisanoAli, bila sam okružena ljubavlju, bila sam mezimica i mojih ujaka i moje tetke i moje bake i moga deke, moje mame koja je meni najveći stožer u životu, jer sam jedinica. Ja sam dobro vaspitavana. Zato sam valjda izašla normalna na taj neki put bez ikakvih ekscesa i skliznuća. Nije mi falila ljubav. Falio mi je otac, naročito u pubertetu. Zamišljala sam ga kako dolazi pred školu, zavaravala sam samu sebe, izmišljala ga. Onda sam imala jedan susret sa njim i shvatila sam da smo mi dva stranca i da stvarno nema razloga da se viđamo. On je mene zvao, međutim, ja sam to prekinula. Jednostavno, nismo imali šta da kažemo jedno drugom. Više nije živ.
Sudbinski susret sa Milošem
"Verujem u sudbinu. A spontano se desilo da se Miloš i ja zavolimo. Moja tetka i on su zajedno odlazili u školu, u VI gimnaziju. Tu smo, iz kraja. On me je znao od moje pete godine. Bila sam devojčica, igrala se po bašti. U jednom trenutku sam odrasla, imala 17 i po, 18 godina, a pošto je razlika među nama 11 godina, on je imao 28. Jednostavno smo se "ukačili" posle jednog dužeg razgovora. To je bila velika ljubav. Srećna što sam to imala i nesrećna što sam to rano izgubila."
"Prošli smo težak period, jer je smenjen bez obrazloženja, a deset godina je bio direktor Kliničkog centra Srbije. Čudim se da su ga i toliko držali, a da nije bio u SPS-u ili u JUL-u. Kad su krenuli studentski protesti, podržao je studente. Sutradan, kad je došao na posao, rečeno mu je da više ne treba da dolazi. Nikada nikakvo rešenje nije dobio, jednostavno je smenjen. To mu je jako teško palo, ali nije hteo da pravi ustupke. Nuđeno mu je da bude ministar zdravlja. Bio je izuzetan čovek, vizionar, obrazovan, pametan, sposoban, njemu je Milošević svašta nudio.
Međutim, on nije odustajao od svojih principa. Bio je član Saveza komunista, ali prosto nije sledio tu Slobodanovu politiku. Smena ga je teško pogodila i razboleo se. Prosto se prepustio. Napravio je privatnu kliniku, počeo je da pravi prvo privatno osiguranje, jednostavno, išao je ispred vremena. Uleteo je u velike poslove koji su ga dotukli. Oboleo je. To je bio težak period za celu porodicu. Na kraju je završio na dijalizi koja se obavljala u kući, četiri puta dnevno. To je bio pakao. U čitavoj bolesti je bio dostojanstven i mi smo se svi stvarno trudili oko njega. Bio je tog dana nesrećan, jer otac mu je umro. Došli smo sa očeve sahrane i on je odjednom umro. Teško mi je teško da pričam o tome.
|
|
"Mnogo me je potresla i mamina smrt. To je najsvežiji bol. Izgubila sam najjači oslonac i velikog prijatelja. Ali, mora se dalje, ma kakvi udarci bili. Da su mi deca živa i zdrava, da su srećna, to je najvažnije. Ćerka mi se udala. Ona je TV reditelj, a život i ljubav su je odveli potpuno u drugu stranu. Ne bavi se tim poslom. Lepo živi u Stokholmu sa svojim suprugom i sa sinom iz prvog braka. Sad je tamo upisala doktorat iz klasičnih nauka. A šteta, darovita je, meni je žao što se ne bavi režijom. Često dolazi, a hvala bogu, postoji i skajp na kompjuteru, pa pričamo svakodnevno, kao da sam tamo. Meni je samo bitno da je srećna. Naravno, i mome unuku, jer već govori perfektno dva jezika, engleski i švedski. Tamo ide u školu, u sedmi razred, trenira vaterpolo. Kod njih je u juniorskoj reprezentaciji. I mlađa ćerka mi je divna. Pametna je i lepa kao lutka. S njom o svemu mogu da razgovaram.
Umetnici kao beskućnici
"Fakultet dramskih umetnosti je jedan od najtežih fakulteta. Kod profesora Predraga Bajčetića na Akademiji smo odjednom bile nas četiri trudnice, to je bilo stvarno smešno. Zlati Numanagić njen profesor Minja Dedić zbog trudnoće nije dozvolio da završi godinu, pa je došla kod nas posle porođaja. A mi smo sve izgurale i trudnoću i ispite. Pripremala sam ispit sve do pet dana pred porođaj."
"Uloga Koke je zaista obeležila moju karijeru, koja nije mala, to je 35 godina kontinuiranog rada. Mada sam ja dosta radila, desi se neka uloga koja izleti u narod i prihvate je ljudi, kao Koku. Meni ta popularnost nije došla rano, imala sam već 33 godine, tako da nisam uzletela i umislila se. Imala sam porodicu, rodila i drugu ćerku, bila u braku 14 godina. Bila sam zrela da to prihvatim kao deo posla."
"Celog života sam slobodan umetnik. Gledam obespravljenost slobodnih umetnika. Oni su pustili da to budu beskućnici, da to budu ljudi na marginama. Slobodan umetnik nema prava na tekući račun, nema prava da uzme kredit. Ljudi odlaze u penziju sa otpremninama, a slobodni umetnik ne dobija ništa. Ja sam u Udruženju filmskih umetnika. Nas je tamo svega 24. To je borba s gradom da se uplati minimalni doprinos, na tri meseca ide 7.000 dinara po čoveku. "
|
Neverovatno je da mi nemamo tu jačinu da se udružimo. Svi smo mi u istom poslu, pobogu. Ako jedna pevačica za novogodišnju noć dobije 100.000 evra, ko je to platio, ko je organizovao?
Grad? Ako Grad plati bar deo od 100.000 evra, a ne može da plati 7.000 dinara za doprinose, pa čekajte, ko se to ovde šali? Ali, ne vredi jedan glas. Jedan usamljeni glas ne znači ništa. Ministarstvo kulture treba za to da se pobrine, ali očigledno kako koji ministar dođe, njega to apsolutno ne interesuje. Imali smo i glumce ministre, pa nisu ništa uradili da to poboljšaju." |
"Pa, slušajte, koju penziju ja da očekujem ako ne budem radila? Mogu da uzmem porodičnu penziju, ali onda gubim pravo na rad. Ne znam kako niko ne digne glas. Fale nam sindikati.
