Ljubica Debeljački (32) iz Srbobrana i Nataša Rajkov (33) iz Pančeva ovog leta uspele su da se popnu na Elbrus, planinski vrh koji se smatra krovom Evrope. Dve mlade i neustrašive žene nisu bile u istoj ekspediciji, čak se i ne poznaju, ali im je zajednička ljubav prema prirodi i planini, kao i spremnost da se uhvate ukoštac sa ekstremnim uslovima: niskim temperaturama, jakim vetrom i snegom koji se nikad ne topi.
Ljubica je nedavno proslavila 32. rođendan, samo mesec dana pošto je osvojila Elbrus (5.642 m), najviši vrh Kavkaza. Avantura u koju se upustila sa planinarima iz Beograda, trajala je od 17. do 26 juna.
Ekstremni uslovi
– Naša grupa je imala osam članova. Sam uspon je trajao šest dana, morali smo da savladamo priličnu visinsku razliku, a uslovi na Elbrusu su veoma ekstremni. Sneg se nikada ne topi, u julu temperatura ide i do minus 25 stepeni. Vetar ne prestaje da duva, a pri izlasku na vrh duvao je čak 70 kilometara na čas – kaže Ljubica za “Vesti”.
Neustrašiva planinarka najviši vrh Kavkaza opisuje kao veliku gromadu snega, koja ponosno para oblake.
– Od lokalnog vodiča sam čula da Elbrus neće da pusti svakoga da se popne, da ume iz vedrog neba da napravi nevreme kako bi sprečio grupu da dođe do vrha, da traži poštovanje, a kada ga oseti, uzvraća zaista neverovatnim lepotama koje samo tamo mogu da se vide. Imali smo priliku da stojimo na najvišem vrhu Evrope, i da na nju gledamo ponosno i s uživanjem – prepričava ona lokalnu legendu.
Debeljački nijednog momenta nije razmišljala o odustajanju, već se trudila da maksimalno uživa.
– Svaki dan nosi nešto novo, grupa je bila kompaktna, kolegijalna, strpljiva, što tamo puno znači. Uslovi na planini su dijametralno različiti od onoga na šta smo navikli, gore nema komfora. Sve mora da se odvija smisleno i polako, nema žurbe ni u kom smislu. Mora da se sačeka povoljno vreme, aklimatizacija takođe… Sve mora da se radi polako i strpljivo, kako bi organizam imao vremena da se prilagodi visini – navodi Ljubica i dodaje kako je ova ekspedicija naučila strpljenju.
Osvojila i Grosglokner
Iako je penjući se na krov Evrope doživela mnogo nezaboravnih trenutaka, kao najdraži ističe momenat kada su počeli da silaze sa vrha i postali svesni gde su upravo bili i šta su postigli. A da bi se na kraju ekspedicije uživalo u uspehu, neophodna je dobra priprema.
– Pripreme znače isključivo planinarenje. Kondicija se stiče pešačenjem, savladavanjem velikih kilometraža i visinskih razlika, što u mom slučaju i nije bilo baš jednostavno, zbog epidemije nije moglo da se putuje, ali sam bila svesna da moram da pronađem način da se adekvatno pripremim. Uvek se trudim da budem fizički spremna, da bi mi tamo bilo lakše i da bih mogla više da uživam. Moje pripreme su se ogledale u svakodnevnim treninzima kros fita, sa dodatkom trčanja dva puta nedeljno, kao i pešačenjem po Fruškoj gori svakog vikenda. I to je počelo kada sam saznala da putujem, a to je bilo čitavih mesec dana ranije – objašnjava Ljubica pripreme za Elbrus.
Ona je planinarenjem počela da se bavi 2015. i to je bio logičan sled s obzirom da, kako kaže, odmalena voli prirodu i otvoreni prostor.
– Još u osnovnoj školi sam svake godine išla na Fruškogorski maraton, sa roditeljima sam leti kampovala na Zlatiboru. U svet ozbiljnijeg planinarenja krenula sam pre šest godina, kada sam se učlanila u Planinarski klub “Sirig”. Krajem septembra 2019, ostvarila sam prvi od svojih planinarskih snova, uspon na najviši vrh Austrije, čuveni Grosglokner ( 3.798 m) sa još tri člana iz našeg kluba, u sopstvenoj režiji. Ekipa je bila mala, ali uigrana, i to su ljudi koji su me uveli u svet visokogorstva. Logičan nastavak u tom smeru bio je Elbrus. Pripremali smo ekspediciju za prošlo leto, ali zbog pandemije nije bilo šanse da se realizuje. Ove godine, nismo mogli da idemo u istom sastavu, pa sam se priključila ekipi koju je vodio iskusni vodič Bobiša Marinović iz Planinarskog kluba Pobeda iz Beograda – priča Ljubica, inače po struci diplomirani ekolog.
Kada ne osvaja ledene vrhove Ljubica vodi porodičnu knjižaru “Švrća” u Srbobranu i planira nove ekspedicije.
– Nadam se da ću osvojiti još mnogo vrhova. Sledeće godine planiram uspon na Monblan, takođe, u nekoj bliskoj budućnosti volela bih da odem i na Kilimandžaro – ističe Debeljački.
Pomeranje granica
Na osvajanje krova Evrope ponosna je i Pančevka Nataša Rajkov, naročito jer je njoj ovo bila prva ekspedicija i prvo iskustvo na tolikoj visini.
– Bilo nas je dvanaestoro. Krov Evrope, 5.642 metra nadmorske visine, surovi Kavkaz, carstvo večnog leda predstavljalo je za mene pomeranje ličnih granica. Uspela sam i presrećna sam – kaže Nataša za “Vesti”.
Ekipa u kojoj je bila, prvo je došla u Terskol, selo na 2.000 metara. Tu su boravili tri dana. Posle aklimatizacijskih uspona do 3.000 metara, koji su praksa zbog sprečavanja opasne visinske bolesti, planinari su se žičarom uspeli do 3.800 metara, a onda snagama svojih tela do baznog logora pred moćni vrh, smešten na 4.050 metara. Tu su proveli tri dana i krenuli na uspon do Pastukovih stena, na 4.600 m. Tada su naišli na prvu prepreku, promenljivo vreme, pa su morali da se vrate do baznog logora. Nakon dana odmora krenuli su ispočetka, ali nisu odustali. Do vrha su hodali deset sati, sve ih je mučila visinska bolest i glavobolja, ali su svi uspeli.
– Verujem u ljude koji su sa mnom… Koji su bili sa mnom tada.. Verujem u bliskost, u osobe koje nas drže za ruku i one koje mi držimo. Koji koračaju hrabro sa nama. I kad nam ponestaje snage i kada ostajemo bez kiseonika. I kada smo najjači. I najslabiji – priča Rajkov.
Nataša je zaposlena u Gradskoj upravi Pančeva u Sekretarijatu za javne nabavke, a planinarenjem je počela da se bavi pre tri i po godine.
– Privukla me je ljubav prema prirodi, a onda kada sam osetila i upoznala planinu – očarala me je. Ostala sam večni zaljubljenik – kaže hrabra devojka koja se pre učlanjenja u planinarsko društvo bavila livadarenjem.
Dve strane planine
Planina nudi mnogo toga, ali njena ćud ima dve strane, napominje Nataša.
– Ona daje mir, lepotu, uživanje… Međutim, postoji i surovost, nedaće i loši trenuci, na koje moraš biti spreman. To je sastavni deo planinarenja. Ali, ako želimo da prihvatimo sve što nam planina pruža, baš kao i sam život, moramo da budemo svesni činjenice da su nam pored lepih, potrebna i loša životna iskustva. Na kraju krajeva, lepo ne postoji bez ružnog. Ne treba da zaboravimo da su to dve strane istog novčića, pismo i glava – objašnjava Rajkov.
Poruka budućim planinarima
Ove dve mlade žene slažu se da je budućim planinarima za početak potrebna volja i ljubav prema prirodi.
– Planinarenje je spoj fizičke aktivnosti i boravka u prirodi, sa sobom nosi super mogućnosti za upoznavanjem velikog broja ljudi i širenja prijateljstava. Novi ljudi, zaljubljenici u iste stvari kao i ti, nose novu energiju, nova iskustva, nove ideje, nove prilike. Svako može da proba, ne mora da se penje na velike vrhove, može da pešači niže ture, može da se otisne u planinsko trčanje – navodi Ljubica.
Granica Evrope i Azije
Elbrus je ugašeni stratovulkan na Kavkazu čiji zapadni vrh (Zapadni Elbrus) sa nadmorskom visinom od 5.642 metra predstavlja najviši vrh Evrope i Rusije. Zapadni vrh je uobičajena ruta na Elbrusu i veoma je dobro markirana. Istočni vrh, koji se nalazi na 5.621 metar nadmorske visine, leži na kilometar i po od Zapadnog vrha i razdvojen je sedlom čija je visina 5.416 m. Više od 70 glečera teku niz zaleđenu kupu Elbrusa, čija ledena površina pokriva oko 130 kvadratnih kilometara.
