Pjerfit je predgrađe ne mnogo daleko od Pariza, ali i te kako daleko od matice malih Srba dijasporaca. Međutim, ako se u sve uključi ono što roditelji prenose svojim naslednicima, emocije kojima boje rodnu grudu i želje koje su uvek vezane za kraj iz kog potiču, onda nema udaljenosti, Srbija je kao na dlanu.
Kad se na taj isti kantar stavi i uloga učitelja koji deluju u dopunskoj nastavi na srpskom jeziku, a od njih nema većih rodoljuba, onda ne bi trebalo brinuti za budućnost naraštaja koja stasava daleko od granica Srbije, a oseća da je neraskidivi i sastavni deo Srbije.
Francuskim đacima je sve jasno. Posle zarađenog i zasluženog odmora većina je krenula prema dedovini, predelima gde im je najlepše i gde su uz one koje najviše vole. Tamo se govori srpski, pa će im koristiti znanje sticano u našim dopunskim školama.
U Pjerfitu je poslednja prozivka obavljena ispred francuske škole, gde se i održavaju redovni časovi.
– Ne, nismo ulazili u zgradu, odmah smo, a na radost svih đaka, odlučili da svečanu završnu priredbu održimo u prirodi. Roditelji su upalili automobile i odvezli nas na zeleni teren na kojem dominira dečji park sa svakojakim spravama i rekvizitima za zabavu – tako je poslednji školsko radni dan opisala nastavnica Blaženka Trivunčić.
A odakle krenuti?
– Od pesmica – uglas su predložila dečica.
Pa, kad su jurnuli u nizanje stihova – niko da ih zaustavi. Pri tome se mnogo žurilo.
– Čeka nas lopta – izdigao se jedan glasić iz grupe dečaka.
E, ne može tako, treba zaraditi i trku za loptom. Zato nastavnica Blaženka traži da se na videlo iznese u školi naučeno, pogotovo što scena na otvorenom postaje idealna za junake kao što je Bibreče, a glumci su Nena Vuletić, Marko Jović i Bogdan Topalović. Ili, za oživljavanje vuka i zeca za šta su bili su zaduženi dva Mihajla: Miladinović i Petrović. A kako je lepo recitovala Milica Petrović! Bez ijedne greške je uvežbala pesmu “Princeza” koju je Dobrica Erić napisao baš za tako lepe i mile devojčice. Našoj Milici je samo preostalo da razveze i zavergla, za šta je kod svih izmamila simpatije i osmehe.
Dakle, te odrasle čike i tete iz matice, stvarno, lepo pišu poeziju za decu, stihovi im žubore poput potočića. A kako to rade mali dijasporci? Neka se daleko pročuje: rade za najviše ocene, ponose se svojim autorskim pesmama, kao prave poete čitaju ih iz Dečjeg zbornika.
Dolaze i bivši đaci
Na ovom skupu bile su zapažene sestre Anastasija i Dijana Miljković, jeste, malo su izraslije i starije od drugara.
– One su ranije završile osmi razred naše škole, ali povremeno i dalje dolaze na časove – objašnjava nastavnica Blaženka.
Onda starija sestrica, sedamnaestogodišnja Anastasija, hitro dodaje:
– Danas smo došle da se pozdravimo sa učiteljicom!
Učiteljici su dragi takvi gosti, pa ih poziva da odrecituju svoju pesmu “Beli anđeo”, kojom je i završena ova lepa letnja priredba.
Radost
Posao je gotov, počinje igra. Igra se ne uči, uvek u pravo vreme dođe i nepozvana, u nju samo treba uskočiti. A i roditelji naučili svoje lekcije, obavezno spreme i donesu domaće slatkiše i osvežavajuće tekućine.
I ovaj put su u Pjerfitu svi bili vrhunski raspoloženi, plelo se puno šala i smeha, u tom duhu su se i razišli, a nastavnica Blaženka ovako razradi:
– Radost je veoma efikasno gorivo, istovremeno dobro za odmor od škole, a i ne dozvoljava umor od igre. Na tako veseo način uspešno smo zatvorili još jedan obrazovni i opšteljudski ciklus.
