Folksvagen, mercedes, volvo, pežo i sve ostale evropske marke automobila iz 19. i 20. veka, u kojima su se vozili srpski kraljevi, ali i Hitler, “parkirane” su kod Slobodana Kojičića (74) iz Lapova. Doduše, ne u garaži ili salonu, već u njegovom regalu. Reč je, zapravo, o originalnim replikama svih evropskih modela automobila, koje je Kojičić sakupljao dok je bio na privremenom radu u Parizu. U svom domu ima još nekoliko kolekcija neobičnih predmeta, a među najvažnijima izdvaja stotine brojeva “Vesti” koje je i ukoričio.
Iz Pariza je doneo na hiljade primeraka novina, mnoge je ukoričio, a iz drugih je seckao tekstove na zanimljive teme i po njima ih koričio. Najviše ima iz oblasti kulinarstva, pa ni sam ne zna koliko ima ukoričenih knjiga s receptima.
– Kad sam otišao u Francusku, bilo je veoma malo naših novina. Nije mi bilo teško da idem s jednog kraja grada na drugi da bih kupio “Vesti”. Njih sam počeo da kupujem čim su počele da se štampaju u Frankfurtu. Dan nije mogao da mi prođe bez njih. I uvek sam tražio one na ćirilici. Najviše sam voleo da čitam o našim ljudima koji su svuda po svetu. Tako sam saznavao kako žive. Voleo sam i kolumne, od kojih sam takođe napravio ukoričenu knjigu. Voleo sam i rubriku Zrnce mudrosti na poslednjoj strani i sve te mudrosti sam iseckao i ukoričio. Mnogo mi je žao što više ne mogu da ih kupujem. Ali, kad god odem u Beč ili Pariz, kupujem “Vesti”. Deca znaju koliko volim da ih čitam i donesu mi po desetak primeraka kad god dolaze u Srbiju – priča nam Slobodan.
U Pariz je, kaže uz osmeh, otišao 1969. godine iz Jugoslavije, a vratio se u Srbiju 2006. godine.
– Volim što sam se vratio. Kad god bi mi se nešto dopalo u Francuskoj, kupovao bih i donosio u zavičaj kad dođem na odmor. Od prvog dana sam znao da ću da se vratim. Mnoge stvari sam slao po prijateljima i zamišljao kako će izgledati u mojoj kući. Koliko me je vukao zavičaj, možda najbolje pokazuje činjenica da sam, kada je moj pokojni otac prvi put došao da me poseti po njemu poslao flašu francuskog vina, koju još čuvam – zadovoljno će Kojičić.
Toliko je donosio francuska vina da je jedno vreme imao oko 700 flaša. Neke je sačuvao, a neke poklonio prijateljima. Ali, najdraže i dalje ljubomorno čuva. Reč je o dve flaše šampanjca, koje su poklanjane prvim putnicima konkorda na letu iz Pariza za Njujork i London. I on ih je dobio na poklon jer je s aerodroma do kvantaške pijace razvozio robu koja je stizala iz svih krajeva sveta. Čuva i kompletnu kolekciju, oko 400 figurica Napoleonovih generala, oficira, podoficira i vojnika. Kupovao ih je uz jedan magazin.
– Novine sam oduvek voleo, kupujem ih i dan-danas, a još kada bi uz njih dolazio poklon, nisam ih propuštao. Tako sam napravio kolekciju replika automobila, koji nisu igračke, jer volani mogu da se pokreću, vrata se otvaraju, prozori mogu da se spuštaju i dižu. Sećam se da je taj magazin bio veoma skup, ali mi nikada nije bilo žao da ga kupim kad god bi izašla nova replika automobila. Tako sam sakupljao i video kasete, na stotine CD na francuskom, avione, voziće… I sve sam doneo u Lapovo – kaže ovaj kolekcionar zanimljivih predmeta i dodaje da ima i nekoliko hiljada poštanskih marki.
Mašinac za volanom
Slobodan Kojičić je završio mašinbravarski zanat, zaposlio se u Goši i tri meseca proveo na terenu u Sremskoj Mitrovici. Pošto više nije bilo posla, prijatelji su mu pomogli da ode u Pariz.
– Moj zanat bio je tražen i odmah sam se zaposlio. U međuvremenu sam u ispostavi Radničkog univerziteta iz Beograda u Parizu završio za mašinskog tehničara. Godinama sam radio taj posao, a onda sam s pokojnom suprugom Vinkom počeo da se bavim šnajderajem. To baš nije išlo kako smo planirali i onda sam počeo da vozim hladnjaču. Dvadeset godina sam razvozio voće i povrće za velike magacine u Parizu i okolini. Zarade su bile dobre, pa smo pokojna Vinka i ja kupili stan u Parizu – priča Kojičić.
Sudbina
Naš sagovornik se posle tri decenije braka, 2004. godine razveo od Vinke, koja je preminula pre godinu i po dana. U invalidsku penziju je otišao 2006. i odmah se vratio u zavičaj. Iste godine otišao je na proslavu 40 godina male mature.
– Među školskim drugovima i drugaricama bila je i Cana Petrović, koju takođe nisam video 40 godina. Pošto je tada boravila u Beču, gde živi moja ćerka Žaklina, počeli smo da pričamo. Družili smo se godinu dana, a onda smo počeli zajedno da živimo. Razišli smo se prošlog Božića – iskren je Kojičić.
Potomci u dijaspori
Slobodan danas, kako sam reče, živi kao i većina penzionera. Čita novine, gleda televiziju i izbegava da izlazi jer se plaši korone. Potomci su mu u Francuskoj i Austriji. Vinkina i Slobodanova starija ćerka Nina ostala je u Parizu. Udala se za Tonija Nikolića, sa kojim ima sinove Filipa i Davida. Nina i Toni već dve decenije vode trafiku u kojoj se prodaju novine. Pre njih tu trafiku su vodili mlađa ćerka Žaklina i zet Vladislav Vislavski, koji su se odselili za Beč. Žaklina radi u fabrici koja proizvodi žice za sve žičane instrumente, a Vladislav u firmi koja prodaje nameštaj. Njih dvoje imaju ćerku Violetu.
Deca su ga posetila u septembru prošle godine, kada su davali godišnji pomen pokojnoj Vinki.
– Zbog pandemije virusa korona, ćerku Žaklinu sam kolima odvezao do Beča. Čim sam stigao, prvo što sam uradio bilo je da odem do trafike i kupim “Vesti”. Prilikom odlaska i povratka, na granici nisam imao problema jer imam dvojno državljanstvo. Čak sam cariniku pokazao samo francusku ličnu kartu, a on mi je, verovatno pomislivši da putujem za Francusku, samo mahnuo rukom da prođem – kaže Kojičić.
Ponosni na Filipa
Svi u porodici su posebno ponosni na Filipa, koji je završio za programera za igrice.
– Takvih stručnjaka ima veoma malo jer se radi o veoma skupoj školi, a i zbog toga što školovanje traje duže nego obično, sedam godina – objašnjava Slobodan dok nam pokazuje fotografiju Filipove diploma koja zauzima posebno mesto.
