Sve što je Srbo Nerandžić (53), usamljeni nadničar iz sela Troštice kod Novog Pazara gradio i mučenički sticao u svom preteškom životu, progutala je u nedelju posle podne, za samo nekoliko minuta, vatrena stihija. Još se ne zna da li je buknula sa neugašenog šporeta ili zbog neispravne električne instalacije. Za Srbu je uzrok požara nebitan. Šta god da utvrde vatrogasci, neće mu mnogo pomoći, jer je posle tragedije koja mu se dogodila ostao i bukvalno – na ulici. U njegovom slučaju na jednoj podgolijskoj ledini. Sam bez ikoga svoga, bez dokumenata, bez kašike i tanjira, bez prebijenog dinara.
– Bio sam na mobi u komšiluku, neko je povikao: “Srbo, gori ti kuća.” Brzo sam stigao i video kako ogroman plamen i gust dim uništavaju sav moj život. Pokušao sam da uđem u vatru i izvučem bar ličnu kartu, druga dokumenta i nešto novca, koji sam kopajući zaradio i čuvao za bolest i lekare, ali nisam uspeo. Onda sam se setio da u podrumu imam dve kokoške i petla. Tu sam ih zatvarao kad nisam kod kuće, da ih neko ne ukrade. Rizikujući da se ugušim ušao sam i izvukao poluizgorelog petla. Kokoške su nažalost već bile mrtve. Mnogo su mi značile, hranile su me i bile su mi sva imovina – priča nesrećni Srbo i dodaje:
– Vatrogasci su stigli sat kasnije, kad je sve bilo gotovo. Ne zameram im, daleko je Novi Pazar, a Troštice u bespuću. Ne znam ni kako su se probili do sela. Samo su mogli da naprave zapisnik i konstatuju da sam ostao sam i bez igde ičega. Danas su me na ručak i konak pozvale komšije iz susednog sela, a sutra, ni sam ne znam šta ću i kud ću…
Nije mu preostalo ništa drugo nego da se nada da će mu bar neko pomoći u nevolji koja ga je zadesila.
– U dvorištu sam imao mali salaš za kukuruz, od plota i letava, on nije izgoreo. Ako ništa drugo, ako se ne snađem za neki bar privremeni smeštaj, malo ću ga utopliti i spavati u njemu. Druga alternativa mi je da razapnem šator za koji je još hladno – naglašava Srba i napominje da ga narednih dana i godina čeka hod po mukama.
Predstavnici grada Novog Pazara još nisu obišli Srbovo zgarište. Grad je do sada pomagao ljudima u sličnim nevoljama. Svi u Trošticama i podno Golije veruju da će bar malo pomoći i Srbi. Očekuje se i pomoć dobrih ljudi, a nakon ovog teksta, verujemo da će se javiti i neko od naših čitalaca koji je u mogućnosti da pomogne.
Nema nikoga
– Nisam se ženio, nemam dece, ni bliže rodbine. Nemam ni komšija u blizini, baš je teška situacija. Ipak, moram se boriti i izboriti za bar neki krov nad glavom. Godine idu, zdravlje popušta, biće još teže. Kad bih uspeo da sazidam i jednu sobicu i u nju ubacim nov šporet čini mi se da bi ceo svet bio moj – poručuje svim dobrim ljudima Srbo Nerandžić.
Miloš prvi pritekao u pomoć
Najbliži komšija Srbi Nerandžiću je Miloš Jovanović, ratnik sa Košara i dugogodišnji štićenik Humanitarnog mosta “Vesti”. Kada je video dim i čuo da Nerandžiću gori kuća, iako ozbiljno bolestan i težak 160 kilograma, Miloš je prvi stigao i pokušao da spase šta se spasti može. Nažalost, sve se brzo odigralo i osim pomenutog petla baš ništa nije uspeo da spase.
