– Ne valja tamo u otadžbini – kratko kaže.
Iz Markovca je.
– Tamo smo uložili sve zarađeno tokom 45 godina rada u Francuskoj. Tamo smo imali svoje preduzeće. Sinovljeve su bile tri prodavnice. Ali, ne ide, sve se stropoštalo. Sve
smo zatvorili. Zbog dece. Treba misliti na njihovu budućnost. Svake godine idem u Srbiju. Živela sam i ovde i tamo, ali kriza nas je naterala da sve zatvorimo. Pisala sam Vladi Srbije. Ne odgovaraju. Pisala Jorgovanki Tabaković, nije joj palo na pamet da mi odgovori. Samo mi je predsednik Nikolić poručio da ne može da mi pomogne. I šta mi je preostalo? Sve zatvorim i porodicu dovedem u Francusku. Ovde bar znamo na čemu smo – otkriva Marina.
Dodaje da su od septembrau Francuskoj kod njih i sin Dragoslav Spasojević, snaha Slavica i njihovi sinovi Đorđe (18) i Marko (14). Svima nam je žao, strahovito patimo, mi smo Srbi. Đorđe sanja da se vrati u maticu.
Ipak, na pomen unuka ponosnoj baki se brk nasmeši:
– Odmah smo ih upisali u školu, Đorđe je za tri meseca položio razred. Njemu sve ide lako. Iz Srbije je doneo 13 diploma, učestvovao na 32 takmičenja, bio je đak generacije, prvo u osnovnoj školi u Markovcu, potom u srednjoj školi u Plani. A i Marko je za šest meseci položio razred. Dobra su mi deca.
"Zapretio" Kemišu– Njen Marko svira harmoniku. To je onaj učesnik Festivala mladih talenata za vreme Dana srpske kulture u Parizu, onaj što je izjavio da obožava Kemiša i koji je zapretio Kemišu da će "Ševu"svirati bolje od njega. |
Naglašava da je srećna što je unucima škola draga.
– Od svoje šeste godine Đorđe ponavlja da će biti advokat, od svih želja ta mu je najjača. A Marko je zaljubljen u brze vozove. Njegov deda Moris Drut je 1981. godine lansirao prvu furioznu vožnju, 515 km na sat, o tome je pričao unuku, mali svaku reč upijao, stalno ga imitirao i ostalo:
"Hoću kao deda Moris." Sada, u Francuskoj, u svemu vidi motiv za realizaciju tog sna. A ja ne mogu da se načudim kako je za tri meseca progovorio francuski. U školi su mu najbolje ocene, stalno kući donosi pohvale. Ja sam preponosna baka – u dahu govori Marina.
Svaki dan uz "Vesti"– Ja bez "Vesti"ne mogui čitam ih od prvog broja. Zzivim u Jieru i svaki dan zbog "Vesti"prevalim do Pariza i nazad 40 kilometara. A ako se kući vratim bez njih, jer su prodate, meni je dan propao. Hajde, danju nekako izdržim, ali uveče moram da ih pročitam, sve, od prve do poslednje strane ili još tačnije, od prvog po poslednjeg slova.
|
