Na Danima kulture Srbije, nedavno održanim u Frankfurtu, pokazala se, pre svega, sloga srpske dijaspore i spremnost naših ljudi da pomognu. Jedan od najspremnijih bio je Slavko Todić (52) iz Babenhauzena, gradića u trouglu između Frankfurta, Darmštata i Ašafenburga.
Slavko je po ko zna koji put pomogao, a da o tome zna samo njegovo najbliže okruženje. Malo je poznato da je samo za Dane kulture Srbije donirao kompletnu opremu koja je bila postavljena na Rosmarkt trgu, u centru Frankfurta, počev od bine, kompletno opremljenog šatora za hranu do svih ostalih šatora koji su bili postavljeni uz štandove.
Pored toga, i VIP šator kao i sve prateće elemente, stolove, suncobrane i ostalo. Lično je brinuo da sve bude u najboljem redu. Kada bi neko računao vrednost svega, došao bi do cifre od najmanje 35.000 evra. Uradio je to za svoju zemlju Srbiju koju neizmerno voli kako je tada rekao reporteru “Vesti”.
Još manje je javnosti poznato da je Slavko Todić, rodom iz Mačve, iz okoline Bogatića, a da je u Babenhauzenu vlasnik hotela koji uspešno vodi od 1988. godine. Pored posla oko hotela, Slavko je aktivan na mnogim drugim poljima. U Udruženju privrednika južnog Hesena je aktivan u povezivanju firmi iz tog dela Nemačke sa firmama iz Srbije i Republike Srpske.
U tom udruženju su, između ostalih, svetski poznate firme Štil i Kontinental. Posebno je ponosan što je Rotari klub, čiji je član već 16 godina, aktivno učestvovao u pomoći poplavljenim područjima Srbije 2014.
Pored svih obaveza Slavko ima i zanimljive hobije. Jedan od hobija jeste i ostvarenje dečačke želje da bude pilot. On je danas ne samo vlasnik privatnog aviona već je osposobljen da upravlja svim vrstama aviona.
Vlasnik je nemačke i američke pilotske licence, pa je često na obližnjem aerodromu Ašafenburg, gde je u hangaru parkiran i njegova letelica i tamo se oseća kao kod kuće.
– Ispunio sam svoj san i priuštio sebi prave pilotske licence, a ne samo neku dozvolu za letenje. S tim licencama, koje imam već 18 godina, mogu da pilotiram po celom svetu i leteću dok me zdravlje bude služilo jer je to jedini uslov za produženje licence. Moj avion je američki pajper – turbo čiroki Aronj 3. Domet letenja je 5,5 sati i bez problema odletim do Beograda ili nekog drugog aerodroma u Evropi. Kad odem na godišnji odmor u Ameriku, tamo iznajmim avion i letim gde god poželim. Prošle godine sam napravio veliku letačku turu. Iznajmio sam avion u Kaliforniji, u Santa Moniki, pa smo leteli iznad Golden Gejta u San Francisku, spustili smo se pored obale do San Dijega, pa smo preko Arizone došli do Grand Kanjona, vratili smo se u Las Vegas gde smo napravili malu pauzu i odatle smo se vratili za Los Anđeles. To je bila letačka tura gde sam stekao dosta novog iskustva – priča nam Todić.
Dodajmo i detalj da član u avio-klubu, u ovom delu Nemačke, može da se postane ako se prethodno uplati 320.000 evra plus godišnja članarina.
Letenje nije jedini Slavkov hobi. Onoliko koliko uživa za komandama aviona toliko zadovoljstvo mi pričinjava i upravljanje jahtom koja je usidrena u luci Kalador na Majorci. Todićeva jahta je duga 43 stope (oko 15 metara) i svake godine on odvoji nekoliko dana da isplovi iz luke. Naravno da je u međuvremenu kapetan Slavko stekao dozvolu za rečnu plovidbu i prekookenasku dozvolu.
Luksuz na “groblju aviona”
– U Americi je letenje avionom kao kod nas vožnja autom. Toliko su opremljeni da je stvarno uživanje leteti. Na letu prema Las Vegasu smo umalo uleteli u peščanu oluju. Izbegli smo je tako što smo sleteli na aerodrom pored koga se nalazi najveći “otpad” ili “groblje aviona” na svetu. Hteli smo da sklonimo avion u hagar i da vidimo kako da se i mi zaštitimo.
Kada su nam se otvorila vrata hangara, ušli smo u prostor koji više liči na neku ogromnu kuću sa klimom, najkvalitetnijim pićem i komforom koji je meni bio nezamisliv usred pustinje. Sačekali smo da prođe oluja i nastavili smo odmorni dalje ka Las Vegasu – ispričao nam je Slavko zanimljiv detalj.
Odrastao s dedom
Slavko Todić je rođen u Salašu Crnobarskom u Mačvi. U rodnom selu Janka Veselinovića je završio osnovnu školu kao vukovac. Majka mu je umrla kada je napunio 12 godina i nije stigla da se obraduje završetku Slavkove osnovne škole. Odrastao je s dedom jer je otac otišao u inostranstvo i prekinuo kontakt sa sinom. Sa dedom je morao da radi na njivi, ali školu nije zapostavio jer je želeo da bude vojni pilot.
Nisu ga primili na Vojnu akademiju jer mu je otac bio u inostranstvu. To ga nije obeshrabrilo, a dobro je zapamtio majčine reči, da treba da bude vredan, uporan i da pomaže drugima. Iako je bio mali, zarekao se da će uvek verovati u Boga i pomagati drugima. Pošto nije primljen na Akademiju, želeo je da završi neku školu i počne da radi. Odlučio se za ugostiteljsku školu.
Razredni starešina i direktor škole su ga danima ubeđivali da je on, kao vukovac, za neke veće i jače škole, ali je Slavko bio uporan i tražio da mu omoguće da u istom periodu završi dve škole. Iz Šapca je krenuo u svet sa dve diplome, turističkog tehničara i ugostitelja. Prethodno je odbio da o trošku tadašnje države Jugoslavije ode na neki fakultet u Beograd.
Radio i studirao
Godine 1985. je došao u Nemačku, sam i bez ikakve pomoći, odmah je krenuo na intenzivni kurs nemačkog jezika da bi mogao da se upiše na fakultet. Bilo mu je bitno da nauči jezik kako bi što bolje savladao način rada i sistem u Nemačkoj. Dok je studirao, radio je kao vozač i konobar u mnogim restoranima u Frankfurtu gde je stekao veliko iskustvo koje mu je pomoglo da posle studija otvori restoran sa dve kuglane, što je u to vreme bilo vrlo popularno.
Uz restoran je otvorio i građevinsku firmu i zaposlio 60 radnika, uglavnom naše ljude koji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih masovno dolazili u Nemačku. Kad je Evropska unija širom otvorila vrata istočnoevropskim zemljama, cena rada je pala, Slavko je svojim radnicima dao tri meseca rok da pronađu druga radna mesta, a on se posvetio ulaganju u ugostiteljstvo. Od običnog restorana sa nemačkim jelovnikom sa dve staze za kuglanu izgradio veliki hotel Rezidenc sa 116 soba. Kupio je celu stranu ulice u kojoj su paviljoni sa sobama i polovnu druge strane.
Savet mladima
Slavko ima savet mladima koji se odluče da svoj život nastave van granica Srbije:
– Za naše ljude koji dolaze sada u Nemačku bih savetovao, kao prvo, da upoznaju ovu kulturu i ne dolaze s nekim predrasudama i klišeima koji nikad nisu važili ovde. Kao drugo, veoma je bitno i to treba da je prioritet da se nauči jezik ove zemlje. Naravno, potrebno je imati životni cilj i pratiti ga uporno. Poznato je da smo vredni, pametni i snalažljivi. Jedino što nam nedostaje jeste disciplina i pozitivna upornost. Sve može da se postigne i ja sam živ primer. Takođe su vrata otvorena za sve kojima je savet potreban i svi mogu da me potraže u hotelu – kaže Todić.
Porodica je najveće blago
Slavko Todić je prisutan na svim velikim nemačkim i događajima koje organizuju Srbi, ali njegova urođena skromnost mu ne dozvoljava da o sebi priča više nego što je potrebno. Ipak je za čitaoce “Vesti” otvorio dušu i ispričao ponešto o sebi s velikom molbom da ne preterujemo kao što to obično čine mediji.
Bez obzira na to kolikom poslovnom imperijom raspolaže i vlada, Slavko Todić ističe da je najponosniji na svoju porodicu, suprugu Karmela, ćerku Magdalenu (30), sina Nikolu (26) i najmlađu ćerku Milicu (17) koja je pre nekoliko dana dobila letačku dozvolu u Srbiji.
– Pored svega što sam do sada stvorio i napravio u životu, najponosniji sam na porodicu. Sa suprugom Karmelom, poreklom Ličankom, 33 godine sam u braku. Magdalena je prvo žensko dete posle mnogo dečaka u mojoj i u familiji moje supruge. Ona je završila filmsku režiju u Minhenu i po završetku studija radila je mnogim poznatim glumcima između ostalog i sa Veronikom Feres. Sin Nikola je nešto mlađi, ali je započeo uspešno poslovnu karijeru, posle Ekonomsko-pravnog fakulteta u Nemačkoj i Australiji. Magistrirao je svetski marketing u Španiji, gde je kao najbolji apsolvent 2017. dobio diplomu i zahvalnicu sa potpisom španskog kralja. Odmah posle ceremonije dobio je ponudu Lufthanze gde sada rekonstruiše kargo sistem ove svetski vodeće firme. Njegove kancelarije su trenutno u Frankfurtu, Los Anđelesu i Tokiju. Drago mi je što su moja deca, nezavisno od toga što će sve što sam stvorio ostati njima, odlučila da u surov svet krenu svojim stopama i dokažu se kao ostvareni ljudi, a ne da ih prepoznaju kao decu imućnih roditelja.
A da jeste imućan dokaz je i njegov hotel Rezidenc, sa četiri zvezdice i 116 soba koji uspešno vodi od 1988. godine
– Meni su od tih zvezdica na ulazu u hotel mnogo bitniji gosti i njihove ocene. Zadovoljni gosti koji ponovo dolaze i hvale nas, to su moje zvezde. Takođe su mi bitne ocene koje nam daju na raznim internet portalima Ponosan sam na personal koji radi, na svih 40 njih. Hotel je popunjen tokom cele godine i mesecima unapred su rezervisane sobe pa nam je sledeći korak da otvorimo još jedan – hotel Rezidenc 2 koji će imati 200 soba i biće u nekadašnjoj američkoj kasarni u Babenhauzenu – kaže Slavko.
I pored velike medijske pažnje kada je pre tri godine, Aleksandar Vučić, tadašnji premijer Srbije, došao u posetu Frankfurtu i govorio na Frankfurtskoj berzi, javnost nije znala da je kompletan doček i opremanje prostorije uradio Slavko Todić. Naravno da je za posluženje bio angažovan i njegov personal. Bila je to samo jedna od brojnih poseta političkih predstavnika Srbije i Republike Srpske ovom delu Nemačke koju je Todić organizovao o svom trošku bez obzira na stranačku pripadnost. Po završetku posete, Vučić se zahvalio Todiću na organizaciji.
Prihvatili 138 porodica
Kroz dom Karmele i Slavka Todića je u toku rata u SFRJ prošlo 138 porodica kojima je to bila prva stanica u neki drugačiji život. Svaka porodica je prihvaćena, pomognuta u poslovima viza, savetovana na najbolji način i ispraćena tek kad se sredila, a bračni par Todić se obraduje svakoj čestitki za rođendane, Božić i ostale praznike koje stižu sa svih strana sveta od tih familija. Todići i danas pomažu mladim porodicama koji dolaze u Nemačku, a i dalje se drže pravila da ne pitaju za nacionalnost ili religiju.
Ugostio Kis, Cecu i Šabana
Pored biznismena iz celog sveta, u hotel Rezidenc su česti gosti fudbalski klubovi Bundeslige kada igraju u nekom od obližnih gradova, jer je njegov hotel spreman da izađe u susret zahtevima oko ishrane i smeštaja celog tima. Takođe je hotel poznat muzičarima iz sveta, a Slavku je posebno drago što je baš kod njega boravila rok grupa Kis kad su bili na svetskoj turneji. Naravno da se za hotel Rezidenc čulo i među našim estradnim zvezdama. Često su gosti tu Ljuba Aličić, Ceca, Ana Bekuta, Džej, Slavkov kućni prijatelj Rade Lacković i mnogi drugi, a i pokojni Šaban Šaulić je noćio u hotelu.
Donacija za crkvu
Slavko ne pomaže samo kad su političari u pitanju, već je, kao pravoslavni vernik, učestvovao u akciji prikupljanja donacija za našu crkvu. U vreme kad se u Frankfurtu kupovao današnji Hram Vaskrsenja Gospodnjeg na Galusu, Slavko je bio jedan od 14 ljudi iz regiona Darmštat koje je okupio Dragan Popić i za kupovinu crkve su dali 65.000 evra. Ostala imena su anonimna, a Slavku se neće baš dopasti kad bude pročitao ove redove.
Spasavao poplavljene
Poznato je da je Rotari klub aktivno učestvovao u pomoći poplavljenim područjima 2014. godine. Na inicijativu Slavka Todića sazvan je sastanak u srpskom konzulatu u Frankfurtu gde je dogovorena humanitarna akcija za pomoć poplavljenim delovima zemlje. Slavko je organizovao nekoliko šlepera sa humanitarnom pomoći i lično je preko Rotari kluba poslao dva helikoptera koji su učestvovali u spasavanju ljudi i samo ta dva helikoptera su od poplave spasla više od 150 ljudi. Njegovu kuću u Šapcu je stavio na raspolaganje nevoljnicima koje je poplava ostavila bez krova nad glavom.
