Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta obeležava se u spomen na dan kada je 1945. oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u Evropi tokom Drugog svetskog rata. U Srbiji su nacisti ubili oko 90 odsto Jevreja i samo mali broj je uspeo da preživi nacistički pogrom. Među retkim srećnicama je i Ester Bajer, koja je rođena u logoru i kojoj su, kako kaže, davali male šanse da dočeka kraj rata. Ipak, doživela je starost i uskoro puni 79 godina, objavljeno je na portalu Telegraf.rs.
Šetajući po Starom sajmištu, gde se nekad nalazio nemački logor, Ester, sada žena bele kose koja se pomaže štapom, pričala je o svom rođenju i životu.
Zamotuljak u kartonu
– Nakon okupacije u aprilu 1941. oko 8.000 žena i dece Jevreja su bili zatočeni u logoru. Tu je bila i moja majka, u to vreme trudna sa mnom. Ovde je bila bolnica u kojoj sam se rodila 31. januara 1942. godine – pokazala je mesto Ester za “Deutsćlandfunk Kultur”.
Zbog stresa i stravičnih uslova u logoru, njena majka se porodila u sedmom mesecu, a iz raznih izvora Ester je kasnije upoznata sa delićima dramatičnog porođaja.
– Imala sam samo 900 grama! Zamotali su me i rođak je uspeo krišom u kutiji da me izbavi iz logora. Odneli su me u sirotište u Zvečanskoj, gde sam dobila ime Olga. Bila sam toliko mala da su mislili da neću preživeti. Ali izgleda da sam bila ratoborna – kaže Ester.
Dok je bila dete često su joj govorili: “Ti si mala Jevrejka”, a ona nije znala šta to znači. Sitna, mršava i često bolesna, detinjstvo je u posleratnoj Jugoslaviji provela teško, u siromaštvu, često bez ljubavi.
– Majka mi je ubijena, a otac, koji nije bio Jevrejin, nestao je u ratu. Roditelje znam samo sa crno-belih fotografija. Moram da budem iskrena, ne osećam ništa posebno prema majci i ocu. Volela sam baku i deku. Baka je bila stroga i tukla me je, bila sam živahno dete. I deda je bio strog, ali nekako drugačiji – iskrena je žena koja se više ne zove Olga već Ester Bajer, kao njena ubijena majka.
Celog života se, dodaje, osećala odbačeno, kao autsajder, a veruje da će je taj osećaj moriti čitavog života.
Spavala u parku
Sa samo 14 godina je počela da radi za mizernu platu, kako bi se prehranila. Borila se da preživi. Rano se udala i rodila sina, koji je odrastao uz oca u Hrvatskoj i koji se otuđio nakon razvoda jer se ona vratila u Beograd.
– Kada sam došla u Beograd, nisam imala kome. Spavala sam sa koferom na klupi u parku na Kalemegdanu. Išla sam od vrata do vrata da nađem posao. Niko nije hteo da me zaposli, jer sam bila bolešljiva i mršava. Jedna žena se ipak sažalila i primila me da joj čuvam decu. I tako prođe moj život, od kuće do kuće, od posla do posla – kaže Ester, koja je kao kuvarica putovala brodom JRB do Beča, a onda počela da radi u kancelariji. Penzija joj je mala, oko 150 evra. Pomažu je iz Jevrejske zajednice.
Danas Ester voli da se dopisuje i da ide u sinagogu.
– Tek sad pod stare dane hvatam konce. Ljudi uče čitavog života, a i dalje umiru glupi – konstatuje za kraj.
Majka ubijena u dušegupki
Esterina majka je, kao i sve žene i deca u logoru na Starom Sajmištu, brutalno ubijena u proleće 1942. u dušegupki.
– Smestili su je u kamion u čiju unutrašnjost su ubacivali izduvne gasove. Njeno telo je potom bačeno u već iskopanu masovnu grobnicu na obodu grada. Ovo je bila poslednja stanica ljudi jevrejske zajednice u Srbiji tako da možete da kažete da je ovo mesto najvažnije kad govorimo o Holokaustu u Srbiji – istakla je Ester i dodala da su nakon toga i drugi zarobljenici, Srbi, civili, partizani, dovođeni u logor.
“Šta ćemo s detetom?”
– Na kraju rata, moj stric Dragoljub Petković je pitao: “Šta ćemo sa ovim detetom? Hoćete li da je uzmete ili da je damo na usvajanje?” Moji baka i deka s očeve strane su mu odgovorili: “Pa, uzećemo je, pa ona je dete našeg sina”, tako su rekli – priča Ester.
Učili me da zavijam kao vuk
Potresna je i priča srpskog Jevrejina Aleksandra Ajzinberga, koji sada ima 91 godinu i živi u Beogradu. Ajzinbergovi su u aprilu 1941. pobegli iz Beograda. Njegov otac Matve je ubijen, a Aleksandar je s majkom Gretom, uz lažne papire, uspeo da se dokopa Homoljskih planina. Poljoprivrednik Ljubivoje Nikolić bio je dovoljno hrabar da ih sakrije u jednoj kolibi.
– Učio me je da zavijam kao vuk. Zašto? Ako se izgubite u šumi i krenete da zavijate kao vuk, psi počinju da laju, a gde ima pasa, ima i ljudi, stočara. Ne idete u kolibu, jer su tamo možda vojnici. Ukoliko šetate kroz šumu, a ptica poleti, to znači da još neko šeta osim vas, pa se pomerite u stranu. Čuvajte se mesta gde su izvori i ne koristite staze, tamo može biti ljudi. Naučio me je mnogim stvarima, ali sam dosta toga i zaboravio – prisetio se Aleksandar svog života za vreme okupacije.
Bez oca, doma, lekara, škole, a s vukovima i psima, gladni, žedni i stalno u pokretu, Aleksandar i njegova majka ostali su skoro tri i po godine blizu srpsko-rumunske granice. Jeli su pečurke i koprive, sve što su u šumi mogli da nađu i pili izvorsku vodu. Milostivi farmeri i četnici su im davali hranu i odeću, koju su stalno krpili. Sam je sebi napravio cipele, a za odbranu je imao sekiru i nož.
– Niko nije znao da smo odbegli Jevreji iz Beograda. Kad je jedna seljanka saznala odakle smo, pitala je majku da li je istina da tamo ima Jevreja, da su oni crni i da imaju rogove. Majka joj je odgovorila da izgledaju baš kao ona i ja. Tada je razgovor bio završen – kaže Aleksandar.
On se sa majkom u oktobru 1944. vratio u Beograd gde su ga optužili da šuruje sa četnicima. Zbog toga je sa samo 15 godina neko vreme proveo u zatvoru. Kako je bio talentovan za crtanje, postao je arhitekta, kao njegov pokojni otac.
