– Nakon rata, usledila je osveta. A onda su počeli sa pomeranjem ljudi u Bicaj i druga mesta u Albaniji. Bilo je kamionskih transporta medicinske opreme i pribora iz Prištine, Đakovice, Prizrena u Albaniju. Jedna grupa ljudi, živih, prevezena je preko granice kraj Vermice… Druga grupa je sprovedena preko planine Paštrik do Tropoje. Taj put je bio širok samo za jedno vozilo, ispričao je Unmikovim istražiteljima čovek koji je, kako je navedeno u izveštaju te misije prosleđenom Haškom tribunalu, prema sopstvenom svedočenju bio uključen u pokopavanje Srba u reonu Đakovice, kao i u najmanje tri isporuke zatvorenika sa Kosova u severni deo Albanije.
|
Prepoznao Žutu kuću |
Naređenje: Ne tucite ih
– Čovek iz jedinice Džavida Elšanija (izvor govori da je Elšani komandovao 128. specijalnom jedinicom OVK obučenom u crne uniforme) naredio mi je da asistiram u prevozu. Rečeno nam je da idemo u Kukeš, onda Bicaj. U prvoj grupi je bilo 15 ili 20 muškaraca. Bili su zdravi i starosne dobi od kasnih dvadesetih do kasnih četrdesetih godina. Bili su obični civili, Srbi. Seljaci. Prva grupa je bila iz Zočišta, Orahovca, Mušutišta, Ljubidže, Retimlja. Prevozili smo ih u običnom kamionu. Nismo imali klimu ili slično. Mislio sam da će biti ubijeni, ali nam je strogo naređeno da ne povredimo zarobljenike, da ih ne tučemo i da im damo hranu i vodu – nastavio je ovaj izvor, čije je svedočenje, zajedno sa izjavama još sedmorice Albanaca obuhvaćeno dokumentom iz 2003. godine koji sadrži informacije o ubistvima i trgovini ljudskim organima na Kosovu.
On dalje nastavlja, da se sve to dešavalo u periodu "nakon ubistava iz osvete", odnosno krajem jula ili početkom avgusta 1999. godine.
– Ispred nas su išla dva automobila da se pobrinu da nas niko ne zaustavi. Sedeo sam pored vozača. Do granice smo stigli brzo, za 40 minuta. Ali, put na albanskoj strani je bio loš i bilo nam je potrebno dva sata da stignemo do Bicaja. Vozili smo do kuće na periferiji sela. Druga grupa (albanskih muškaraca ) je bila tamo i odveli su zarobljenike u kuću. Tamo je bio jedan čovek koga su zvali doktor. Albanac sa Kosova. Ljudi u kući su ponovo govorili tome da se ne maltretiraju zarobljenici – nastavlja on.
Zatvor kod Kukeša
U izveštaju Unmika opisan kao etnički Albanac poreklom iz Crne Gore, koji je u OVK služio kao komandant voda, dalje navodi da je drugi transport usledio četiri ili pet dana kasnije.
– Bilo je 20 ili 25 muškaraca, uglavnom iz Orahovca i Đakovice. Pokupili smo ih u blizini auto škole u Prizrenu. Kamion je bio tamo kada smo stigli. Muškarci su bili istog godišta, zdravi. Nisam prepoznao nijednog od njih. U kamionu je bilo mračno. Vozili smo prema granici, ovoga puta malim putem preko Paštrika. U blizini granice smo predali muškarce drugoj grupi koja ih je prevezla preko Albanije u Tropoje. Nakon toga su prestali da me koriste, ali znam od drugih da se sa transportom nastavilo bar tokom 1999. godine. Trudili su se da ne koriste previše puta istu grupu ljudi za transport sa Kosova – zaključio je svoj iskaz istražiteljima UN misije na Kosovu.
U komentaru, istražitelji navode da je taj Albanac naveo da je nakon toga posetio pritvor u blizini Kukeša gde je "više Srba bilo zatvoreno".
– Kazao je da je čuo da su zatvorenicima rađeni testovi krvi i urina. Rekao je da mu je nekoliko niskorangiranih pripadnika OVK pričalo o tome da se Srbi koriste za vađenje organa, a da se procedura obavlja negde u centralnoj Albaniji – navedeno je još u dokumentu.
