Ćerka krojačice, žene navodno "zavodljive lepote", i jednog njenog ljubavnika, a možda i jednog fratra, Žana Beku, koja će postati grofica Di Bari, bila je najpoznatija kurtizana Francuske, sve dok ne postane žrtva "vladavine terora" u jeku revolucije 1793. godine. Pre nego što će je dovesti pod giljotinu početkom decembra te godine, bila je senzacija Pariza i pružala nezamisliva uživanja mnogim poznatim ličnostima francuskog visokog društva i aristokratije, uključujući kardinala Rišeljea, a na kraju i samom kralju – Luju XV.
Izuzetno lepa
Žana je imala samo 15 godina kad je napustila samostan i zaposlila se kao pomoćnica mladog frizera zvanog Lamec, koga su više kao frizera znali "pratioca" starije udovice, madam De la Garde. Kasnije će biti pomoćnica modistkinje u dućanu La Toilette, u vlasništvu izvesnog Labila, sa čijom će ćerkom, budućom slikarkom Adela de Labil-Giar, biti dobra prijateljica.
Prema mnogim navodima, Žana je bila "izuzetno lepa" plavokosa devojka, gotovo kao njena majka. Njena lepota je privukla Žana-Baptista di Barija, svodnika, koji je nalazio i obezbeđivao devojke "na usluzi" ličnostima višeg sloja, ali i vlasnicima kasina. Ne treba ni reći da su ti lokali, koji su nudili svakovrsnu zabavu, bili i prikriveni bordeli.
U kasinu-bordelu
Tako će se i Žana, već 20-godošnjakinja 1763, naći u kasinu-bordelu madam Kinoa. Tamo je predstavila kao Žana Voberije, uzevši prezime fratra za koga je njena majka verovala da je njen otac.
Kao da je imao viziju šta će postati od Žane, msje-svodnik, Di Bari, doveo ju je u svoj dom. Kako to ide, postala je njegova ljubavnica, ali je za njenu dalju karijeru bilo važnije što ju je nudio "važnim ličnostima". Tako je jedna samostanska učenica postala kurtizana rado primana u višim slojevima pariskog društva – pod imenom Mademoazele Lanž.
Žana je, kao Mademoazele Lanž, brzo postala senzacija Pariza: imala je veliki broj aristokratskih klijenata. I sam kardinal Rišelje je bio jedan od njenih čestih mušterija.
Pet godina posle stupanja u red kurtizana, već uveliko slavna, bila je u prilici da je, u Versaju, zapazi i sam kralj Luj xV. I da je poželi, budući da je bila neodoljiva. (Samo je jedan čovek iz te aristokratske bulumente, vojvoda Etjen Fransoa de Šoasel, smatrao da ona nije ništa naročito – samo "prosečna"). Bila je 1768. godina, a Žana je, znači, imala 25.
Grofica falsifikatom
Sve se namestilo, izuzev što je ova izuzetno lepa žena, ipak, bila obična građanka, a ne plemkinja. Nije, dakle, mogla da postane kraljevska ljubavnica, sve dok god nije imala titulu!
To je rešeno vrlo prosto – njenim brakom sa Di Barijevim bratom, Gijomom di Barijem. Venčali su se prvog septembra 1768. i ona je za to priliku dobila novu, lažnu krštebnicu u koju je upisano da je tri godine mlađa i – iz plemićske porodice.
Pošto je to lako izvedeno, pošto "suprug" nije polagao nikakva prava na "suprugu", Žana se smestila u sobi ispod kraljevih odaja, gde je navodno bila usamljena! Dobila je sponzora, madam De Baarn, koja ju je predstavila na dvoru u Versaju. To baš i nije bilo nužno, pošto je sve zadivila. Od tada je nosila skupu i luksuznu odeću, koja se plaćala, zamislite – iz državne blagajne.
Život u luksuzu
Kao zvanična kraljeva ljubavnica brzo navikla na život u luksuzu, ali nije mogla da izbegne sudbinu – pored prijatelja i obožavalaca, stekla je i neprijatelje. Bila je, međutim, dobra duša, a kako ju je kralj "pazio" jednom ga je zamolila da poštedi život grofu i grofici De Luzen – koji su bili osuđeni na smrt jer su pri opiranju ubili dva čoveka koji su došli da ih izbace iz njihovog dvorca zbog velikih dugova. Kralj joj je ispunio tu želju.
Inače se nije upuštala u politiku, ali je pomagala umetnike, ali je, ipak, postajala sve nepopularnija – jer je kralj mnogo trošio na nju.
Naravno da je kraljica Marija Antoaneta znala za nju i njihov odnos je bio problematičan. Nisu se rado sretale, a nisu baš ni razgovarale ako bi se to dogodilo – Antoanetu je vređao Žanin "nemoralni" status.
Ubrzo je to preraslo u pravi sukob, jer se Žana sve češće žalila kralju da je Antoaneta ignoriše.
Kome je Luj bio više privržen pokazuje i to da je Antoaneta, ipak, na kraljev pritisak, negde 1772, pre većim društvom, mortala da uputi Žani "nekoliko reči".
Kad je Luj Petnaesti dve godine kasnije umro od boginja Žana je bila prognana u provinciju, u Abije du Pont-ox-Dames, kod Moa, ali ni u tom dvorcu nije bila poželjna.
"Trenutak, molim vas, gospodine dželatu"
A onda je, 1792, izbila revolucija – opisana u romanu Viktora Igoa "Vandeja se buni". Zbog sumnje da je pomagala plemićima koji su izbegli od "ruke pravde", uhapšena je kad se vratila u Pariz i sto dana posle njenog 50. rođendana bila je izvedena pred sud: proglašena je krivom za izdaju i osuđena na smrt.
Kad su je poveli na gubilište, bila je prestrašena i nekoliko puta je pala u nesvest: "Pazite, povredićete me!" – žalila se. Videći je tako žalosnu, i dželat je oklevao:
"Još samo jedan trenutak, gospodine dželatu, molim vas!" – bile su njene poslednje reči pre nego što će grozno sečivo pasti na njen lepi vrat.
Vanbračna kći
Žana Beki je rođena 19. avgusta 1743. godine, a biće pogubljena ubrzo posle 50. rođendana, osmog decembra 1793.
Rođena je u Vokuleru, u provinciji Lorena, kao vanbračno dete Ane Beku, za koju se pričalo da je bila "zavodljive lepote". Majka joj je radila kao krojačica. Njen je, možda, bio Žan Baptist Gorman de Voberije – fratar. A možda i jedan od ljubavnika njene majke, msje Bilar-Dimonso, koji je bio otac njenog brata koji je umro sa samo 10 meseci. On će ih spasiti bede – primio je Anu i Žanu u svoj dom u Parizu i plaćao Žanino školovanje u samostanu Sent-Or.
Iza sedam brava
Kad je Beograd uzeo program "Noć muzeja", najatraktivnija, i najposećenija, bila je Manakova kuća u kojoj je bila priličena je izložba "Iza sedam brava: Kurtizane i kupleraji u Beogradu u 19. i početkom 20. veka".
O izložbi i ogromnom interesovanju koje je pobudila, uglavnom među mladima, jedan od njenih autora Vladimir Ćurgus je zabeležio:
"Da li je tajna interesovanja u opsednutosti sopstvenom istorijom ili samom temom? Ili kombinaciji istorije i teme? Zašto bi tema uopšte bila tako važna? Sigurno ne zbog toga što je neko očekivao da će u jednom muzejskom prostoru moći da vidi više nego što svakog dana vidi u medijima, tako slobodno i raznovrsno.
A možda je privlačno bilo upravo to što će se u muzeju naći nešto što sa institucijom muzeja deluje nespojivo.
Srbi, naime, uživaju u tome da se bave istorijskim temama – posebno onim iz sfere politike, diplomatije i vojske, takozvanom zvaničnom istorijom – ali se klone tema iz svoje sopstvene privatne istorije. Osim detalja koji pokazuju superiornost srpskog kulturnog nasleđa, kao što je rano korišćenje zlatnog escajga, sve ostalo je podložno sumnji i zaboravu. Pogotovo ukoliko ih ta privatna istorijska slika čini manje velikim.
Zbog toga su, verovatno, i tako retki pokušaji da se privatna istorija učini ne samo vidljivom nego i opipljivom. Pa ipak, radoznalost i zanimanje za privatnu (malu) istoriju deluje fascinantno. Ona postoji u svakom ljudskom biću, bar kao radoznalost za istoriju sopstvene porodice."
