Oduševila nas je ulogom Marije Garčević u krimi seriji “Močvara”, ali i u “Nečistoj krvi” gde je maestralno odigrala lik nesrećne Stojne. Reč je o Sonji Kolačarić koju je publika prvi put zapazila u kultnom ostvarenju “Belo odelo”. Od tada su se nizale uloge u “Nebeskoj udici”, “Čarlstonu za Ognjenku”, “Mrtav ladan”, “Jedini izlaz”, “Živ čovek”, “Ključ”…
U biografiji harizmatične umetnice zapisane su brojne pozorišne uloge. Na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Pozorišta na Terazijama, Zvezdara teatra i Narodnog pozorišta u Beogradu igrala je, između ostalog, u predstavama: “Faust”, “Italijanska noć”, “Kako vam drago”, “Nevinost”, “Maratonci trče počasni krug”, “Zli dusi”, “Urnebesna tragedija”, “Na dnu”, “Iluzije”. U slobodno vreme, koje nema mnogo, voli da čita i da prošeta pored reke sa prijateljima. Majka je dvoje dece.
Mračne osobine
Iz nedelje u nedelju gledaoci su napeto iščekivali nove epizode “Močvare”, serije emitovane na RTS-u koja je publiku privukla i prelepim pejzažima mirne vojvođanske ravnice. Iako je serija završena, ljubitelji ove krimi priče još prepričavaju zaplete i dramatičan kraj.
– Za ulogu Marije Garčević pozvao me Oleg Novković, ranije smo imali jednu saradnju u filmu “Živ čovek”. Sada smo evo sa “Močvarom” uspeli da ostvarimo značajniji rad na obostrano zadovoljstvo. U prvom momentu sam se šokirala kada sam čula da imam tako ozbiljan zadatak, jer to je nešto što ranije nisam imala priliku da radim i čovek se stvarno zapita kako će sve to funkcionisati. Jer, glumac se ne susreće često sa tako ekstremnim i mračnim ulogama koje nisu u domenu ličnog iskustva.
Pripremala se temeljno za ulogu Marije.
– Ozbiljno sam promislila o svemu i nisam želela da lik gradim na osnovu, kako bih rekla, neke psihijatrijske dijagnoze. Dosta sam čačkala po Marijinoj biografiji, mnogo toga nije ni rečeno u seriji, nije predočeno koji su bili okidači za njene stavove. Mnogo sam razgovarala sa Milenom Marković koja je dosta napisala o tom liku, i mimo scenarija, razgovarala sam i sa Olegom i onda sam krenula da gradim lik koji bi bio uverljiv. Trudila sam se da upoznam njene osobine.
Pre svega se, ukazuje Sonja, fokusirala na nedostatak njene elementarne empatije, nedostatak osećaja krivice, nešto što bi moglo da se okarakteriše kao narcisoidni poremećaj ličnosti, sociopatski.
– Pokušala sam njene osobine, meni strane, da izoštrim do maksimuma i da to na neki način provučem kroz sebe. Iskreno, bilo je teško jer su njene motivacije i mišljenja veoma specifični, ona je uverena u sopstvenu ispravnost i uverena je da sve što radi, radi kako treba. Ona ne shvata, ne može da izađe iz svog sveta koji je kreirala u sopstvenom umu. Ona ne doživljava sebe kao negativca i kao zločinca.
Dirljiva tema
Atmosfera na setu bila je sjajna i naša sagovornica je, kako ističe, zaista uživala u radu sa kolegama.
– Saradnja sa Milošem Timotijevićem i Goranom Bogdanom je bila odlična, ni sa jednim ranije nisam radila. To su ozbiljni glumci, veliki profesionalci, mada sasvim različiti tipovi karaktera, i privatno i profesionalno. Obojicu veoma poštujem i stvarno sam se radovala našoj saradnji. Jednostavno rečeno, bogatija sam za još nekoliko partnerskih iskustava.
Sonju smo nedavno gledali u ulozi Stojne u “Nečistoj krvi”.
– Ta uloga mi je izuzetno draga, potpuno drugačija od ove iz “Močvare”. To je žena koja je žrtva porodičnog nasilja. Za razliku od Marije, ona pati zbog ogromnog osećanja krivice i ne može da se iščupa iz začaranog kruga i duševnog i emotivnog zbog takođe životnih okolnosti. Trudila sam se da ulogu Stojne odigram maksimalno iskreno, jer volim da se smatram zastupnikom žrtava nasilja i porodičnog i fizičkog, emocionalnog i psihičkog. To je jedna tema koja me duboko dira i potresa.
Gledali smo je i u ulozi Monik u “Vremenu zla”.
– Imala sam sreću da radim sa velikim piscem, iako Dobrica Ćosić nije među nama, njegovo delo je živo i ja to uvek zovem saradnjom. Iako je uloga bila mala, uvek je zadovoljstvo raditi u takvim ostvarenjima.
Rado se seća prvog filma koji je snimila, a to je “Belo odelo” Lazara Ristovskog.
– To mi je prva prava profesionalna uloga i vatreno krštenje na celovečernjem filmu. Snimala sam to posle prve godine fakulteta, uvek je čoveku koji tek ulazi u posao najteže. Starije kolege su se trudile da me zaštite, pomognu tako da sam se osećala dobro, osećala sam da me svi čuvaju i štite.
Generacija na okupu
Film “Čarlston za Ognjenku” je posebno drag našoj sagovornici.
– Snimali smo ga dugo, uz nekoliko prekida, na više lokacija, vrlo ambiciozan projekat, jedan od poslednjih filmova koji je sniman na filmskoj traci. Sada iz ove perspektive gledano, pokušali smo da snimimo retro film. To je prvo i jedino ostvarenje Uroša Stojanovića koji, nažalost, nije više među nama. Planirali smo još nešto da radimo, ali to se eto na nesreću nije ostvarilo.
Seća se i “Nebeske udice”.
– To je film o bombardovanju i to je Ljubiša Samardžić režirao, umeo da iskoristi trenutak i napravi nešto što je bilo veoma aktuelno. On je pozvao mlade glumce, čitavu jednu generaciju, Gordana Kičića, Nikolu Đurička, Cileta Ilića, Ivana Jevtovića, Borisa Milivojevića, Natašu Marković, a Nebojša Glogovac je igrao glavnu ulogu. Od starijih su bili Kojo i Bjelogrlić, dakle sjajna ekipa. Može se reći da je taj film antologijski.
Sonja je odigrala i mnogo pozorišnih uloga.
– Igram u predstavi “Godine vrana” Siniše Kovačevića. To je ogroman projekat sa više od 60 učesnika. Veliki je broj ljudi na sceni, predstava traje tri sata.
Vrlo rano je odlučila da će gluma biti njen životni poziv.
– Već u drugoj godini srednje škole prelazim iz Lazarevca u Beograd. Upisala sam srednju muzičku školu jer u mom gradu nije postojala. Upisala sam srednju muzičku “Stanković” na odseku džez pevanja, a pre toga sam završila nižu muzičku “Lisinski” za solo pevanje.
Dok je učila Šestu beogradsku gimnaziju, Sonja se uporedo pripremala za studije glume.
– Čula sam da može i ranije da se upiše, nisam bila sigurna da li ću uspeti, ali eto FDU sam upisala nakon druge godine gimnazije. Primljena sam, prekinula sam srednju školu i postala student glume u klasi Biljane Mašić.
Ističe da je sada u Srbiji neko zlatno doba serija. U većini domaćih ostvarenja igra veliki broj kolega iz regiona, što je, po njenoj oceni, sjajno. I sama bi volela da igra u nekom filmu ili seriji u okruženju.
– Nisam imala do sada pozive iz regiona, ali baš bih se radovala takvoj vrsti iskustva. Prilično sam posvećena mama, ali sada su mi deca porasla i mogla bih da odem na par meseci na snimanje. Generalno mislim da Balkan ima mnogo darovitih ljudi.
Muve na sve strane
– Dok smo snimali “Močvaru” nismo imali nijedan prekid. Bilo je vrlo toplih dana, tako da je bilo baš naporno snimati naročito zbog gomile muva koje su u rojevima obletale oko nas i u kadru bilo ih je čini mi se milion. Oleg nam nije davao da ih sklanjamo, jednostavno je rekao: “To je to.” Na glumčevom licu i kostimu vide se muve u svakom kadru kako sleću i uzleću, što je zaista dočaralo atmosferu.
Rođena na dan Titove smrti
– Zanimljivo je da sam rođena 4. maja 1980, dana kada je Tito umro. Posle toga je to godinama bio dan žalosti. Šta znam, ako ništa drugo svi zapamte kada mi je rođendan. Ne prođe godina da me se gomila ljudi ne seti, to je dobro. Sećam se kada sam bila mala, sirene su svirale toga dana. Moralo je da se zaustavi sve, ljudi su ustajali, bilo je zabavno, ubeđivala sam drugare da je to zbog mog rođendana.
Radost u dijaspori
– Gluma me veoma ispunjava i ne bih je menjala ni za jednu drugu profesiju. Ima mnogo benefita i radosti ovaj moj posao. Sećam se predstave “Život ispočetka”, sa kojom smo gostovali u Ženevi i Cirihu, potom i u Londonu. Bilo je stvarno lepo, ti ljudi iz dijaspore su stvarno divni i obraduju se predstavama koje dolaze iz otadžbine. Zaista sam se osećala privilegovano dok sam igrala pred našim ljudima u rasejanju.
Prkosili koroni
– Radili smo i za vreme korone, praktično se nije radilo samo prva tri meseca od početka pandemije. Čak mislim da sam za vreme korone radila više nego ikad. Viđali smo se, družili, nismo bili izolovani. Imala sam kovid, i ja i cela moja porodica, prošli smo kroz to dosta lagano, imali smo, hvala bogu, dosta sreće. Sada se, nadam se, vraćamo svi zajedno normalnijem životu.
