Ivica Dačić, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, decenijama je na političkoj sceni i oduvek se znalo da je veoma obrazovan i stručan. A za svoje obrazovanje može da zahvali najviše roditeljima koji su se za njegovu sestru i njega dosta žrtvovali.
Ivica je na političku scenu kročio pre tri decenije. Do sada je bio ministar na čelu više resora, a trenutno obavlja funkciju predsednika Narodne skupštine Srbije. Iza svega što je do danas postigao stoji mukotrpan rad i odricanje.
– Moj otac Desimir je poreklom iz sela Pretrešnja kod Blaca, a majka Jelisaveta iz Gornjeg Zdravinja kod Prokuplja. Otac je bio policajac i u godini kada je trebalo da se rodim raspoređen je u selu Žur kod Prizrena. Tamo sam rođen i proveo sam prvu godinu života. U Žuru su se i moji roditelji venčali, a kumovi su im bili Albanci. Drugačije je to vreme bilo… Te 1966. godine je izbila neka epidemija, mislim da je bila u pitanju žutica, i otac je dobio prekomandu u Žitorađu. U tom selu je sagradio kuću, pa smo tu nastavili život – priča Ivica i priznaje da su u početku krpili kraj s krajem:
– Bili smo siromašna porodica. Nismo imali ni njivu, ni stoku, ma ništa. Majka je bila domaćica. Celo školovanje moje sestre Emice i mene proteklo je uz veliko žrtvovanje naših roditelja, koji su radili sve. Brali su pečurke i šipurke da bismo nas dvoje imali za školovanje.
Ivica kaže da mu je u mladosti najviše falio telefon, a danas bi ga rado bacio, da može.
– Žitorađa je bila nerazvijena opština. Nismo imali telefon jer ga nisu ni uvodili, jednostavno, nije bilo tehničkih mogućnosti za to. A jako mi je nedostajao telefon kada sam bio mlad. Od roditelja sam se odvojio kada sam krenuo u gimnaziju u Nišu, tada sam počeo sam da živim. Po završetku srednje škole služio sam vojsku u Kumanovu, a zatim studirao u Beogradu. Za sve to vreme nisam mogao da budem u kontaktu s roditeljima baš zbog tog telefona. Sada je tako nešto nezamislivo – priča političar kome je još svašta falilo u detinjstvu:
– Igračke, slatkiši, putovanja… ništa ja to nisam imao. Vrhunac mog provoda je bio kada odemo do moje rodbine u selo iznad Prokuplja ili kod dede i babe. Otac je u to vreme imao “fiću”, pa bismo se svi u njega potrpali i odlazili na more.
Dačić kaže da se još od detinjstva razlikovao od ostale dece i pokazivao drugačija interesovanja.
– Odmalena sam imao neke čudne sklonosti, da pamtim razne podatke. Na primer, koliko je koja planina visoka, imena predsednika raznih država, glavne gradove, reke… Znao sam imena svih fudbalera sa sličica. Bilo je dovoljno samo da im vidim broj na poleđini i odmah bih znao ko je a da i ne vidim sliku. Ljudi su na to gledali s nekom nevericom. Naučio sam da čitam i pišem mnogo pre nego što sam krenuo u školu. Bukvalno nisam imao šta da radim u prvom razredu jer sam sve to već znao unapred. Odlazio sam u biblioteku i uzimao da čitam knjige za decu. Pročitam je za jedan dan i odmah je vratim, a bibliotekarka je mislila da je nisam ni pročitao. Odmalena sam bio odgovoran i voleo sam sve da znam i naučim. To me je vuklo ceo život – priča Ivica i priseća se svog prvog pojavljivanja u novinama:
– To je bilo u “Večernjim novostima” 1971. ili 1972. godine, ne mogu tačno da se setim. Objavljen je tekst o meni pod nazivom “Enciklopedija u kratkim pantalonama”. Još čuvam taj članak. Oduvek sam imao taj šarm kojim zračim i danas i bio omiljen u društvu. U osnovnoj školi sam uvek bio biran za predsednika odeljenske zajednice.
Nakon osnovne i srednje škole Ivica je uspehe nastavio da ređa i na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
– Bio sam najbolji student, ali uprkos tome nisam mogao da dobijem sobu u studentskom domu. Smeštaj se studentima dodeljivao na osnovu toga koliko je ko imao prihoda po glavi porodice. Sećam se da su svi donosili neke lažne potvrde kako bi sebi obezbedili sobu. Ja to nisam mogao jer mi je otac radio u policiji. Jedne godine sam ilegalno boravio u Studentskom domu “Četvrti april” i spavao sam na dušeku, na podu. Ništa mi nije falilo. Svi mi studenti smo se družili, išli na utakmice, baš nam je bilo lepo. Ta generacija je imala neke druge prioritete i sisteme vrednosti – priča Ivica i dodaje da se od rane mladosti snalazio i borio da zaradi svoj dinar:
– Radio sam razne poslove preko Omladinske zadruge. Među prvima mi je bilo raznošenje novina na Voždovcu. U jednom trenutku sam počeo da pišem i novinske tekstove i za njih dobijao honorare. Vrlo brzo, zahvaljujući visokom proseku na fakultetu, dobio sam stipendiju za talente i to je bio veliki novac. Dodelila mi ga je Fondacija za talentovane učenike i studente. Nisam imao bogate i uticajne roditelje ili prijatelje, sve sam stekao sam. Ništa nisam dobio na poklon.
Ivica je otkrio da je suprugu Sanju zaprosio posle šest meseci zabavljanja. Vreme je pokazalo da nije pogrešio jer su u braku već 29 godina i imaju dvoje divne dece, Andreu i Luku. Poznati političar je otkrio kako je pronašao ljubav svog života.
– Sanju sam zaprosio posle samo šest meseci veze. Ona je tada imala 20 godina, ja 27. Pitao sam je: “Hoćeš li da se udaš za mene? Da ne gubimo više vreme”. Znao sam da sam pronašao ženu svog života i to je bilo to – kaže Dačić na i dodaje da njihova ljubavna priča deluje kao da je iz nekog starog filma:
– Prijatelj mi je rekao da se dopadam jednoj devojci, ali mi nije rekao kojoj. Onda sam ja napisao ljubavno pismo i rekao mu da ga preda toj devojci, iako nisam znao o kome je reč. Stalno sam ga zapitkivao ko je ta devojka koja me simpatiše, ali on nije hteo da mi otkrije.
A onda je Sanja skupila hrabrost i sama mu prišla.
– Jednog dana mi je prišla lepa devojka, držeći u ruci moje pismo. Iznenadio sam se jer sam poznavao njenog oca. Iz strahopoštavanja prema njemu nikada mi na pamet nije palo da nas dvoje možemo da budemo nešto više od prijatelja. I tako je sve počelo. I dan-danas čuvam to moje pismo napisano njoj. Ne pišem više ljubavna pisma, samo ponekad neku pesmu, ali ih ne pokazujem nikome. Možda samo supruzi i deci.
Cudim se kako je mogao , tako pametan. otici u politiku i nastaviti ocev posao.