Ivan Gavrilović otkrio do sada neispričanu priču iz devedesetih, te šokirao činjenicom šta su Era Ojdanić, Željko Šašić i on doživeli na jednoj tezgi u Hamburgu.
Pevač je priznao da se tamošnjim krimosima nije svideo Erin izgled niti njegova ofarbana kosa, te da su ga ošišali, dok su njega i Šašića maltretirali i uperili pištolje u njih.
– Te devedesete su bile ludnica. Svašta se dešavalo, neke stvari se nikad neće zaboraviti. Često sam nastupao s narodnjacima, takva je praksa bila, oni pevaju za starije, a mi za mlade. Sećam se da sam jednom prilikom sa Šašićem, Zoricom Marković i Erom Ojdanićem pevao u Hamburgu pred 1.000 ljudi i nastane haos. Nadrogirani likovi kreću da napadaju Eru zašto ima teget kosu, kreće ludnica i vade se pištolji. Mi ne znamo šta da radimo, a oni traže makaze da ošišaju Eru. To su i uradili, bio je ćelav na kraju – priča Ivan i objašnjava da su krimosi nakon Ere prešli na njega i Željka:
– Bilo je situacija iz kojih sam jedva izvukao živu glavu. Pevao sam u jednom klubu preko, a dečko mi držao pištolj prislonjen na glavu i vikao da ne prestajem. Rekao mi je tada: “Ako prestaneš da pevaš, mrtav si.” Niko nije smeo da reaguje jer to su luda vremena bila, da te ubije na mestu. Sad ne znam ni da li je taj pištolj bio pravi ili neki lažnjak, ali ko bi u tom momentu smeo da se preispituje, radim šta mi traže. Sva sreća, nikad nisam bio ranjavan ili nešto ozbiljno povređen, svaki put sam se izvukao – rekao je Ivan.
– Počinje rikošet i Željko i ja se dajemo u bežaniju i ulećemo u ormar u hodniku. Krili smo se zatvoreni nekih desetak minuta, al’ ne vredi, situacija se ne smiruje. Provirimo i ugledamo prozorčić na vrhu zida, mali neki. Uspaničili se, gledamo kako da pobegnemo. Ja podignem Šašića i on iskoči, pa vuče i mene s druge strane da ispadnem, da odemo odatle. Nismo imali pojma gde su Zorica i Era, znali smo da i oni beže. Sad je to smešno, ali, verujte, tad uopšte nije bilo. Svašta se tih godina dešavalo, pucalo se i mafijalo.
