Iz srpskog grada zlata u italijanski grad zlatara. Iz Majdanpeka sudbina je odvela Miloša Jovanovića hiljadu kilometara daleko, u Vićencu. Tek što je krenuo u prvi razred osnovne škole i uspeo da završi prvo polugodište, zla kob koja se nadvila nad Saveznom Republikom Jugoslavijom oterala ga je u Italiju, za koju je čuo samo iz priča, pošto je otac Mile već živeo i radio u toj zemlji.
Sve svoje nedosanjane dečje snove ostavlja u rodnom gradu; nije ni shvatio šta se dešava, a mališan se već našao u drugoj sredini, među drugim ljudima, drugom decom… Nema više onih drugara koji govore njemu razumljivim jezikom, nema više istih ulica, parkova, poznanika, sve je odjednom postalo nepoznato, tuđe i hladno.
Novo poglavlje
Počelo je novo poglavlje u životu dečaka. Kako mu objasniti neobjašnjivo, kako mu reći da sad mora krenuti ispočetka? Nimalo lak posao za roditelje, za mamu Božicu i tatu Mileta. Kako reći da sad mora ovde da traži nove drugare i da nauči novi jezik? Ali, vreme najbolje ume da zaleči svaku ranu, svaki bol.
– Ovde, u Vićenci, završio sam osnovnu i srednju školu, a fakultet – smer odnosi sa javnošću, u Udinama. Po završetku studija počeo sam da razmišljam o radnom mestu, o zaposlenju, no pandemija korona virusa je poremetila moje planove. Nije dugo prošlo, a ja sam se već našao pred lepim izazovom, da sam budem svoj gazda i režiram moj život po sopstvenoj želji i mogućnostima. Trebalo je imati pored želje i hrabrosti za taj poduhvat. Dolazim na ideju da otvorim restoran sa našom hranom i da očev san pretvorim u javu; tako 9. novembra 2020. godine, u punom jeku pandemije, počinje sa radom restoran Rudnik u Vićenci – priča Miloš za “Vesti”. Telefon je, kaže, počeo neprestano da zvoni za rezervacije i porudžbine. – U početku smo služili samo ručak, jer u 18 sati je moralo da sve bude zatvoreno zbog vanredne zdravstvene situacije. Moj život poprima sasvim drugi izgled; zahvaljujući restoranu živim sam, imam ekonomsku nezavisnost i sve je drugačije. Dve i po godine od otvaranja su prošle za tren. Klijenti su 80 odsto Italijani. U restoranu imamo i jednu zanimljivu aktivnost četvrtkom: grill comeddž night – svojevrsni šou program. Jednom je bilo čak sedamdesetoro ljudi – zadovoljan je Miloš.
Ukusi zavičaja
Što se tiče liste specijaliteta prevashodno se služe ćevapi, mešano meso, “karađorđeva šnicla”…
– Zimi se jedu pasulj i sarma, kao i čorbe. Italijani poznaju naše proizvode i naše specijalitete. Začuđen sam kad pitaju za sarmu. Želja mi je da Italijanima približim srpsku kuhinju i đakonije koji krase našu trpezu. Bliskost sa klijentima je nešto najlepše što može da se doživi. Meni je važno da rušim predrasude o nama. Hvale me i kažu da su mi jača strana ljubaznost i profesionalnost – kaže naš sagovornik.
Tanjiri su u obliku lopate, pa im je to čudno, a onda im vlasnik Rudnika objasni da je rođen u rudarskom gradu. Mnogi Italijani otkrivaju tek sad Srbiju; obišli su Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju, a sad je došao red na našu otadžbinu. – Iznenađen sam koliko Italijana zna da govori srpski jezik, obično su to naši zetovi i snaje koje je sudbina spojila sa našim zemljakinjama i zemljacima. Dolaze i imućniji Italijani koji imaju svoje vikendice i kuće u Hrvatskoj i koji vole balkansku kuhinju. Subotom, kad se slave rođendani, imamo i muziku uživo; bend koji svira pop i rok iz osamdesetih i devedesetih je postao atrakcija u našem restoranu. Polako stvaramo atmosferu iz zavičaja, naš narod voli da oseti miris i zvuke rodnog kraja, muziku iz njihove mladosti – završava Miloš.
Važnost najbližih ljudi
– Porodica mi je pomogla da ostvarim san. Brat Dušan, koji je arhitekta po profesiji, bio je odgovaran za uređenje enterijera, otac Mile, koji je dvadeset godina radio kao mesar, majstor je za roštilj, majka Božica je čarobnica za pravljenje poslastica. Klijenti su prevashodno Italijani, naravno i naši, oni dolaze više iz nostalgije za domaćom kuhinjom, a Italijani iz uživanja, pošto vole naše đakonije – objašnjava Miloš.
Stara i nova prijateljstva
– U restoranu pružamo i mogućnost da naši ljudi slave rođendane, krsne slave i venčanja uz našu trpezu. Imamo i aplikaciju preko koje može da se naruči hrana sa dostavom na kućnu adresu. Sve je moguće samo ako ste gladni. Preko restorana sam se ponovo sreo sa nekim školskim drugovima sa kojima sam izgubio kontakt još iz đačkih klupa. Mnoge drage osobe sam ponovo video, a neke upoznao. Restoran je tu da ljudi zadovolje stomak, ali i da se sretnu i steknu novi prijatelji – ističe Jovanović.
Zasto ovaj uspesan decko ne prica kakve traume je imao u detinjstvu jer su mu roditelji bili u inostranstvu dok je odrastao. To je najveca roditeljska greska koju prave pecalbari. Zar je toliko tesko da dete zivi sa roditeljima?