Bili bismo i glupi i neodgovorni kada bi poverovali da je Biljana Plavšić igrom slučaja puštena iz zatvora na prevremenu slobodu istoga dana kada je počelo suđenje Radovanu Karadžiću i uskraćeno mu pravo da se brani. Bili bismo još gluplji kada bi poverovali da je Slobodan Milošević kidnapovan i odveden u zatvor u Sheveningen igrom slučaja baš na Vidovdan. Isto bi za nas važilo kada bismo poverovali da je Sadam Husein igrom slučaja obešen baš na jedan od najvećih islamskih praznika…
Na vest da Plavšićeva koja se, kažu, na Jevanđelje zaklela na vernost Radovanu Karadžiću, Momčilu Krajišniku i Republici Srpskoj izlazi na slobodu posle jednog dela odležane kazne, setio sam se Atine pre 16 godina. Domaćin mirovnih pregovora bio je grčki predsednik Konstantin Micotakis a na stolu je bio Vens-Ovenov plan. Čitavog dana i cele noći međunarodni predstavnici i Slobodan Milošević i svi mi tamo se našavši raspravljali su o prihvatanju ovog plana i ubeđivali delegaciju RS na čelu sa predsednikom Radovanom Karadžićem da prihvati ovaj dokument. Usred tih pregovora i razgovora oglasila se Biljana Plavšić sa izjavom koju su preneli svi svetski mediji: "Postoji 12 miliona Srba i čak ako šest miliona pogine na bojištu, ostaće ih šest miliona koji će uživati plodove pobede".
Svi u svetu bili su zgranuti, a Milošević je ovakvu izjavu o nastavku rata do konačne pobede nazvao nerazumnom, sumanutom i gotovo ludačkom. Bila je to opomena Radovanu Karadžiću i ostalima iz RS da ne prihvate ništa i da pobede na bojnom polju. I kao što je poznato, Karadžić je ipak parafirao ovaj sporazum.
Kada je desetak dana posle Atine Skupština RS odlučivala o prihvatanju ovog mirovnog plana i kada je zajedno sa Micotakisom na Pale došao i Slobodan Milošević, ova radikalna Srpkinja i borkinja, Biljana Plavšić demonstrativno je odbila da mu, tretirajući ga kao izdajnika, pruži ruku. Gotovo sva tadašnja srpska opozicija, a današnja vlast u Srbiji, zbog toga je slavila Plavšićku i nazivala je "srpskom caricom". Zahvaljujući i toj "srpskoj carici" Skupština RS je odbila da prihvati plan i počinila jednu od najvećih političkih i istorijskih grešaka. Kao što je poznato, nekoliko članova delegacije Srbije koji su se zalagali da se Vens-Ovenov plan prihvati čame po tamnicama, a neki teško bolesni čekaju na ishod suđenja. Slobodan Milošević je likvidiran u tamnici u Sheveningenu. Biljana Plavšić je na slobodi u Beogradu. Karadžiću se na sraman način sudi.
Momčila Krajišnika sam na nekoliko minuta sreo 2003. u pomenutom Sheveningenu. Bio je to dirljiv potresan susret. Pomislio sam i na njega na vest o puštanju iz zatvora Plavšićke, znajući da je njeno lažno svedočenje i njena prevremena sloboda Krajišniku donela tešku presudu.
Svedočenje Biljane Plavšić je "zapečatilo sudbinu" Momčila Krajišnika, a posledice po Radovana Karadžića tek slede. Plavšićka je lažno i nesebično izišla u susret optužbama za etničko čišćenje i osnažila sve one i danas aktuelne optužbe da je RS "genocidna tvorevina".
Ipak, Biljana Plavšić je osuđena za ratne zločine i za zvaničnu Srbiju, koja je u stvari "druga Srbija" i zvaničnu RS ona bi morala imati status omraženog i zlog objekta kakav imaju ili su imali Milošević, Krajišnik i Karadžić. U najboljem slučaju ona bi mogla biti osuđeni zločinac koji je priznavši svoju krivicu odležao kaznu i na taj način odužio svoje "dugove" koje je zakon predvideo, a sud dosudio. Njen pompezni državni doček i medijska pažnja nikako se ne bi mogli time objasniti. Oni koji su je svečano i sa aplauzima dočekali dočekali su je tako zbog toga što je ona obavila jedan važan zadatak – oglasila je srpsku politiku zločinačkom, Srbe je učinila odgovornim za rat u BiH i etničko čišćenje. Za strategiju nasilne nacifikacije Srba ona je učinila mnogo i to "druga Srbija" i njeni mediji i te kako umeju da cene. Njene zasluge za diskvalifikovanje RS kao "genocidne tvorevine" su nemerljive.
Njen primer pokazuje i da se izvestan deo Srba, zahvaljujući režimu, takođe promenio i ceni izdajnike. Izdajnik je danas vrsta poželjnih Srba. Izdaja, lažno svedočenje i unapred dogovorena krivica i kazna se danas i na primeru Plavšićke gotovo heroiziraju. Zato je Plavšićka ponovo "srpska carica", samo sada "druge Srbije".
Ali to su sve opšta razmatranja i nisu tako neposredno bolna kao činjenica da je ona svojim svedočenjem, ponašanjem i delovanjem na pleća i na glave nekadašnjih rukovodilaca RS sručila decenije teške robije i neizvesne i užasne sudbine. To već ne spada u domen ovakvih razmatranja ili bilo kakvog našeg praštanja i razumevanja, jer na to nemamo nikakvo pravo. To pravo mogućeg praštanja je u rukama onih koji zahvaljujući njoj po tamnicama užasno i nezasluženo ispaštaju.
