Pedeset godina Kulturnog centra Srbije u Parizu i 50 godina fotografskih zapisa. U ta dva segmenta utkao se Milovan -Miki Ćirovski, Kačarevac, Pančevac, svojevremeno fotoreporter u novinskim agencijama Tanjug i Beta ili u pariskim novinama “Danas”, “Glas”, “Fotokino revija”, “Naše novine” i novinar Radija RSF, tokom osam godina koordinator kulturnih aktivnosti i zamenik direktora KCS u Parizu, a od svega najduže – “naš Parižanin”. Pola veka Miki je posmatrao, susretao se s ljudima, viđao, gradio i negovao prijateljstava, sve vreme kamera je radila škljoc, škljoc, a srcem je pamtio. Zato su na njegovim fotografijama toliko raznovrsne lepeze raspoloženja, akcija i reakcija, izraza lica ili najkraće rečeno: svaki snimak – druga priča. Sve to sažeo je u izložbu fotografija koja će imati dva dela. Prvi deo koji traje do 8. jula obuhvata period od osnivanja KCS 1973. do Titove smrti i tu su samo crno-bele fotografije. Posle posle leta sledi nastavak (perod od 1980. do danas), adresa 123 rue Saint-Martin Paris 4.
Od 26. maja, u narednih godinu dana Kulturni centar Srbije obeležava pola veka postojanja. Etapa istrajnosti, za divljenje i dubok naklon, na tasu su prevagnula teška politička previranja bivše Jugoslavije i kasnije Srbije. Svojim “produženim okom” to je ovekovečio majstor Miki i tu neprocenjivo bogatu ogrlicu izlaže u KCS u dogovoru sa direktorkom Natali Beljanski. Niz fotografija je hronološki, startna crta je otvaranje Kulturnog centra Srbije u pariskoj ulici Kolize (prvi naš te vrste u svetu), a kako je to davno crno-beli foto-svet sa junacima prošlih vremena. Miki dodaje da su iložene fotografije nastale u vreme četiri države.
– Nastale su u KCS, za sve nas poštovanom domu. Od prvog dana prisustvovao sam događajima, pretočeni su u dokumentarno arhivsko svedočanstvo našeg doba. Fotografije za izložbu probrao sam među hiljadama koje sam napraio i moj su izraz priznanja i poštovanja umetnika, rukovodilaca, zaposlenih, posetilaca, novinara i ostalih poštovalaca i prijatelja KCS koji su ovu uvaženu instituciju učinili dostojnom imena i zemlje iz koje potičemo – Mikijev je monolog izgovoren pred konzulkom Branislavom Bećanović, Brankom Bogavac bivšom direktorkom KCS, aktivistom Mićom Aleksićem, arhitektom Tomom Garevskim, fotoreporterom Milomirom Kovačevićem Strašnim, slikarom Pekom sa Monmartra, nastavnicom Blaženkom Trivunčić i brojnim drugim.
Zidovi tri suterenske prostorije KCS “omalterisani” su magnetno privlačnim fotosima.
– Vidi prvog direktora Aleksandra Prlju, deluje simpatično. Desanka Maksimović deli autograme. Slikar Uroš Tošković ne može bez cigare. Filmski reditelji Goran Paskaljević, Aleksandar Petrović, Veljko Bulajić, Dušan Makavejev. Mlad je pisac Danilo Kiš. Slikar Dado Đurić raščupan, Vlada Veličković kao razdragani dečkić. Zastave na pola koplja, umro je Tito… – komentarišu posetioci.
Po izlasku sa izložbe jedan posetilac je izjavio:
– Dobro je što sam mlađi od mnogih na slici, znači, živ sam.
Posle otvaranja uz razgledanje izložbe priređen je i koktel, nikad tako izazovan. Na licu mesta je sečena najkvalitetnija španska pršuta, sir konte je francuski, bordo vino vrhunske klase. Uživala su sva čula.
Selfi iz 1978.
Upitasmo autora o broju do sada snimljenih fotografija i scena, a on:
– Na hiljade, hiljade…
Najteži period?
– Čim radiš nije teško.
A najlepši?
– Bez fotoaparata sam tužan, fotografija je izbor emocija, to volim, to je najlepše. Svaki događaj propratio sam srcem, isto prilazim Makronu ili čuvaru groblja.
Ima li tajni u vašem aparatu?
– Ima i ostaće takve.
Za fotoreportera su, prema Mikijevom sudu, neophodni ljubav, znanje i umeće.
– Učio sam u najvećoj pariskoj školi, a naglasio bih da je kod nas u matici dosta dobrih fotografa i to samoukih.
Miki ne izdvaja fotos na koji je najponosniji, tvrdeći da je na svaki ponosan, pa se, ipak, priseti:
– To je fotos sa poslednje strane kataloga ove izložbe, potiče iz 1978. godine, na snimku sam sa fotografom Roberom Duanom i to je prvi selfi u KCS.
Postoji li objavljena fotografija zbog koje žalite?
– Ne, što je objavljeno – objavljeno je.
Dokazano je da je put fotografije uzlazan, sve se menja, a od Mikija ovako:
– Uvek sam, pa i danas, preferirao crno-belu fotografiju, tu se igraš senkama, lice je izražajnije. A znate li šta je posebna veština? E, umetnost je izrežirati fotografiju da izgleda kao spontana.
Imao je Miki mnogo izložbi, ali mu je svaka novinska fotografija veća odgovornost.
– Novina je više od izložbene galerije. Drugačiji je prilaz za veliki tiraž, moraš da hitro razmišljaš, uključiš mozak, to je mentalna vežba i ispravljaš se autokritikama. Obožavam agencijsku fotografiju, najbrža je, nema vaganja, samo cilj i brzina.
Danas je sa mobilnim telefonima svako fotograf. Umire li profesija fotografa?
– Donekle je tačno, ali ne znači da naša profesija umire, već se fotografija demokratizuje. Ipak, svi znaju da i dalje vrhunske fotografije prave pravi fotografi – zaključak je Mikijev.
Podrška i pomoć
– Posebno bih zahvalio Natali Beljanski, direktorki KCS, na profesionalnosti, na tome što brine o arhivi KCS i očuvanju srpske baštine u Parizu, a lično na velikoj podršci u realizaciji ovog projekta – saopštava Miki.
Direktor projekta izložbe iz dva dela je Nikola Letić (Balkan Media), plakat i ilustraciju korica kataloga uradio je slikar Vuk Vidor, tehničku obradu Zoran Jovanović Mačak, a logistička podrška je Marinko Adamović.
– KCS je već pola veka prilika za ulazak u jednu od najzahtevnijih i najdinamičnijih umetničkih scena na svetu, a uloga fotografije u funkcionisanju KCS je sastavni deo kulturne diplomatije. Fotografija je svedok događaja i emocija, susreta i saradnje, prenosnik kulturnog bogatstva i raznolikosti Srbije i promoviše razumevanje i način uvažavanja zemlje od strane publike sa istančanim ukusom – ocenio je Nikola Letić.
Bogat život
– Dobro znam Mikija. Ceo život je fotograf. Prvi put sam ga srela pre 50 godina, u Parizu je studirao fotografiju. Evo ovde čitave istorije nas koji živimo u Parizu. Tito je neizostavan, razumljivo, došli smo ovde za vreme Tita. Prvi direktor, novinar Prlja, bio je izuzetan čovek, imali smo s njim lepu komunikaciju. Da je Miki izložio sve fotose, bio bi to niz do Trga Šatle i Senu bi prošao. Toliko nam je ovde bio bogat život – analiza je poetese Dane Dodić.
Oživela sećanja
– Dugo mi je sećanje. Kao zastupnik dopunske škole, sa Ljubom Petrovićem, Bogdanom Vugdelićem i predstavnicima ambasade bio sam u Inicijativnom odboru za formiranje KCS. I Centar je rođen. Ova izložba mi je oživela bogati poluvekovni pređeni put, čestitam autoru Mikiju – ističe legendarni dijasporski aktivista Mića Aleksić.
