Branislav Matić Beli ubijen je 3. avgusta 1991. u Ulici Milana Raspopovića na Voždovcu. Ubice u maskirnim uniformama, iz automatskog oružja pucale su na Matića, tada uticajnog finansijera Srpske garde i Srpskog pokreta obnove. Ovo je i bila i prva sačekuša na beogradskom asfaltu, a do dan-danas se ne zna ko je pucao na Belog. Nagađalo se da su oroz povukli pripadnici Specijalnih jedinica policije po nalogu Miloševićevog režima.
Posle ubistva Matića, krenula je serija likvidacija među kriminalcima. Ubijeni su Aleksandar Knežević Knele, Radojica Nikčević, Žorž Stanković, Goran Vuković… Uprkos “prepoznatljivom rukopisu“ zločinaca, nijedno ubistvo nije rešeno. Bar nije policijski rešeno. Ipak, ubistvo Gorana Marjanovića rešeno je posle devet godina. Uhapšen je napadač, a zatim je osuđen i nalogodavac zločina Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam.
Policija je za sve sačekuše iz devedestih, ali i za njihovo nerešavanje, krivila tada moćne državne tajne službe. Najveće poniženje policija je osetila kada su ubijene njihove kolege: inspektor Dragan Radišić, načelnici Milorad Vlahović i Dragan Simić. Svi su bili angažovani na rasvetljavanju beogradskih likvidacija i svi su zbog toga ubijeni. Ubijen je i njihov general Radovan Stojičić Badža.
Kriminalci ili tajne službe ili kriminalci u službi, tek nijedno od tih ubistava do danas nije rešeno. A likvidacije su se ređale. Ubijeni su Rade Ćaldović, Milan Roganović, Jusuf Jusić, Bojan Petrović, nestao je Vojislav Raičević zvani Voja Amerikanac…
Crni "audi smrti": Zemunci stupaju na scenu
Početak dvehiljaditih obeležilo je i najpoznatije ubistvo beogradskog podzemlja. U hotelu “Interkontinental“ 15. januara 2000. ubijen je Željko Ražnatović Arkan, vođa SDG. Njegovo ubistvo je rešeno, ubicama Dobrosavu Gavriću i Milanu Đuričiću je presuđeno, ali su se obojica ubrzo našla na slobodi…
Dve godine kasnije, u sačekuši na parkingu ubijen je i policijski general Boško Buha. Njegove ubice ubrzo su se našle iza rešetaka, ali su na sudu oslobođeni pa je naređeno novo suđenje. Oni su i dalje na slobodi.
Ubistva koja su u to vreme potresala beogradsku javnost imala su drugačiji pečat, pečat crnog “audija smrti“, i kako se tek u akciji “Sablja“ 2003. ispostavilo iza kojeg je stajao svemoćni “zemunski klan“. Te 2003. u akciji pokrenutoj zbog surovog ubistva premijera Zorana Đinđića rešena su ubistva Branislava Lainovića, Zorana Uskokovića, Sredoja Šljukića, Jovana Guzijana…
Zatišje sačekuša posle akcije “Sablja“ potrajalo je godinu dana. U martu 2004. ubijen je Branko Bulatović, generalni sekretar Fudbalskog saveza, pokušana su ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića, koja se vezuju za novog vođu “Zemunaca“ Luku Bojovića. U ratu s Bojovićem, ubijeni su Branislav Šaranović i Danilo Radonjić, a za osvetu je likvidiran i Lukin brat Nikola. Ubistva su postala plaćena.
