Obaveštajni rad je tokom istorije menjao svoje pojavne oblike, prilagođavajući se političkim, ekonomskim, ali i drugim okolnostima koje su pratile razvoj države. U slučaju Srbije, on je prošao dug put od improvizovanih aktivnosti prvobitnih špijuna koji su podatke prikupljali za potrebe članova dinastije Nemanjića u srednjem veku, do današnjeg bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, koji prepoznaje postojanje jedne civilne (Bezbednosno-informativna agencija) i dve vojne obaveštajno-bezbednosne službe (Vojno-obaveštajna i Vojnobezbednosna agencija).
Celokupno međuratno postojanje prve Jugoslavije je bilo determinisano, s jedne strane, željom da se konstituiše zemlja južnih Slovena, što je bio san mnogih generacija tokom 19. veka, a sa druge strane, unutrašnjih strukturalnih slabosti, animoziteta i siromaštva zemlje, koji su bili izvor brojnih bezbednosnih pretnji. U pokušaju da se s njima obračuna, administracija kraljevine je organizovala odseke, odeljenja ili slične delove državnog aparata, zarad obavljanja obaveštajnih i bezbednosnih poslova, što je i doprinelo da se te podceline vremenom afirmišu kao civilne i vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Taj trend je samo pojačan nakon promene vlasti posle Drugog svetskog rata, a pod vođstvom Josipa Broza Tita.
Kapitulacija
Brza kapitulacija Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine, označila je početak delovanja iz inostranstva dotadašnje vlade. U okviru nje, obaveštajna služba je nastavila svoje funkcionisanje na teritorijama savezničkih zemalja, a u cilju održavanja i jačanja veza sa pokretom Draže Mihailovića koji se neprijateljskim snagama suprotstavljao u zemlji.
Uporedo sa dejstvom obaveštajnih snaga vlade u emigraciji, na tlu Jugoslavije, počeli su da se stvaraju embrioni partizanske borbe, odnosno, narodnooslobodilački odbori (NOO). U okviru ovih tela, organizovani su i delovi zaduženi za red i bezbednost na određenim teritorijama. Tako su septembra 1941. godine, na sastanku u Stolicama kod Krupnja, stvorene prve obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Tada je utvrđen i sistem organizacije i veza ovih organa, a krajem oktobra iste godine imenovani su prvi obaveštajni oficiri u štabovima partizanskih odreda. Kulminacija napora u kreiranju sposobne bezbednosne i obaveštajne službe, dostignuta je 13. maja 1944. godine, kada je formirano Odeljenje za zaštitu naroda, u široj javnosti poznato pod akronimom – OZNA.
Tajna služba
Kao centralna kontraobaveštajna i obaveštajna služba pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, OZNA je bila formirana na vojnom principu. Delokrug rada OZNA obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. Dakle, može se reći da je ova organizacija predstavljala hibridnu službu, sa delom koji je bio zadužen za dejstvovanje ka inostranstvu, i sa delom koji je bio usmeren ka neutralizaciji unutrašnjih slabosti. OZNA je bila organizaciono podeljena na šest odseka. Prvi deo organizacije je bio obaveštajnog karaktera, drugi je podrazumevao vršenje kontraobaveštajne službe na oslobođenoj teritoriji, treći, kontraobaveštajnu zaštitu vojske, četvrti je vršio statističke i tehničke poslove, a peti i šesti odsek su formirani radi otkrivanja i suprotstavljanja delovanju stranih službi, kao i za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji. Nakon donošenja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) 31. januara 1946. godine, izvršena je reorganizacija organa vlasti i državne uprave, na osnovu koje je deo OZNA prešao iz Ministarstva narodne odbrane u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova.
Maršal
Josip Broz Tito je bio jugoslovenski revolucionar, vojskovođa i državnik. Zbog svojih državničkih kvaliteta i liderstva, smatran je jednom od najvažnijih ličnosti dvadesetog veka. Tito je bio lider Komunističke partije Jugoslavije od 1937. do 1980, vođa Narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije od 1941. do 1945, kao i doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od 1953. do svoje smrti, 1980. godine. Bio je jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih.
Uprava državne bezbednosti
Kreiranjem Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946. godine, formirana je Savezna vlada, u kojoj je bezbednosna komponenta locirana pri Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP) i Ministarstvu odbrane. U MUP-u su bile objedinjene državna i javna bezbednost, a nadležnost OZNA su preuzele dve nove bezbednosno-obaveštajne organizacije – Uprava državne bezbednosti (UDB-a) i Kontraobaveštajna služba Jugoslovenske armije (KOS) u Ministarstvu odbrane. Dakle, iako je “po zlu čuvena”, OZNA je imala kratak vek trajanja i vrlo brzo je evoluirala u druge organizacione jedinice. Uprava državne bezbednosti je do 1952. godine funkcionisala kao vojna služba, da bi 1952. godine, prešla u civilnu formaciju. UDB-a je vodila uviđaje i istrage protiv počinilaca krivičnih dela protiv naroda i države, težih oblika privrednog kriminaliteta i slično, a s druge strane, realizovala je kontraobaveštajnu zaštitu celokupne teritorije Jugoslavije i vladajuće političke strukture. Ova organizacija se angažovala na otkrivanju i onemogućavanju delatnosti stranih obaveštajnih službi i ostvarivanjem uvida u aktivnost stranih diplomatskih predstavništava, kako zapadnih, tako i istočnoevropskih, a pored toga je suzbijala sve oblike delatnosti protiv unutrašnjeg neprijatelja.
