Obaveštajni rad je tokom istorije menjao svoje pojavne oblike, prilagođavajući se političkim, ekonomskim, ali i drugim okolnostima koje su pratile razvoj države. U slučaju Srbije, on je prošao dug put od improvizovanih aktivnosti prvobitnih špijuna koji su podatke prikupljali za potrebe članova dinastije Nemanjića u srednjem veku, do današnjeg bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, koji prepoznaje postojanje jedne civilne (Bezbednosno-informativna agencija) i dve vojne obaveštajno-bezbednosne službe (Vojno-obaveštajna i Vojnobezbednosna agencija).
Nakon Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija je postala deo zajedničke države sa Hrvatskom, Slovenijom i Crnom Gorom. Ova politička tvorevina je tokom godina menjala zvanične nazive, ali je u istorijskim knjigama, kao i sećanju, ostala upamćena kao Kraljevina Jugoslavija. Počev od 1. decembra 1918. godine, kada je jugoslovenski san počeo da živi, postojala je potreba da se partikularni politički sistemi do tada zasebnih država integrišu u jedan zajednički sistem. To je, po automatizmu, važilo i za obaveštajno-bezbednosni sistem.
Posledice ratova
Zemlje koje su ušle u sastav novokomponovane Kraljevine Jugoslavije, devastirane ljudskim i materijalnim gubicima, nakon balkanskih, i naročito Velikog rata, ušle su u fazu institucionalne adaptacije novim uslovima koji su podrazumevali zemlju tri naroda i jednog kralja. Izazovi sa kojima se susretala tokom postojanja bili su takvog karaktera da su zahtevali optimalan obaveštajno-bezbednosni rad. Vrlo brzo nakon stvaranja zajedničke zemlje, na osnovu Uredbe o ustrojstvu Ministarstva unutrašnjih dela od 8. maja 1919. godine formirano je Odeljenje za javnu bezbednost Ministarstva unutrašnjih dela, koje je bilo zaduženo za obavljanje civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova. Rešenjem ministra unutrašnjih dela od 23. decembra 1920. godine obrazovano je Odeljenje za državnu zaštitu. Prema ovom rešenju, zadatak Odeljenja bio je da “prikuplja informacije, vodi nadzor i preduzima sve potrebne mere protivu svih lica, bilo naših podanika ili stranaca, koji rade protiv integriteta zemlje, koji vrše propagandnu akciju u korist ma koje druge države i na štetu naših državnih interesa i koji su ili svojim ranijim ili svojim sadašnjim držanjem u tome pogledu sumnjivi”. Odeljenje za državnu zaštitu, na osnovu Pravilnika o radu, donetog 10. januara 1921. godine, organizaciono je podeljeno na četiri odseka, sa ukupno 27 pododseka – referata.
Antidržavna propaganda
Prvi odsek Odeljenja za državnu zaštitu se sastojao od sekretarijata, arhive, registrature, pasoša i kretanja putnika i novinarskog pododseka. Drugi, treći i četvrti deo odeljenja je bio skoncentrisan na borbu protiv svih onih grupa za koje se verovalo da svojim dejstvom mogu ugroziti stabilnost Kraljevine Jugoslavije. Tu su se, između ostalih, našli komunisti, anarhisti, sumnjivi Rusi, Italijani, Austrijanci, Nemci, Mađari, Bugari, Rumuni i Arnauti. Odeljenje za državnu zaštitu je svojim organizacionim modelom bilo prilagođeno i borbi protiv unutrašnjih slabosti, pa su u fokusu njegovog rada bili i sumnjivi građani Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Vojvodine, Srbije, Bosne i Crne Gore. Delokrug rada Odeljenja državne zaštite detaljno je regulisan donošenjem Uputa za suzbijanje antidržavne propagande i strane špijunaže od 26. novembra 1923. godine. Ovim aktom utvrđena je nadležnost Odeljenja u obavljanju obaveštajnih i kontraobaveštajnih poslova. Organ je vodio evidenciju o strancima, regulisao pitanja iseljenika, poslove suzbijanja antidržavne propagande, kontrolu stranih vojnih begunaca, nadzor i kontrolu rada udruženja i održavanja zborova i manifestacija, o čemu je vođena i odgovarajuća evidencija. Takođe, Odeljenje je imalo obavezu pripreme novih zakonskih predloga čiji bi osnovni cilj bio zaštita države. Odeljenje za državnu zaštitu je funkcionisalo sve do Aprilskog rata 1941. godine, kada je došlo do kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije. Ipak, pravi procvat obaveštajno-bezbednosnih službi u zemlji je usledio nakon Drugog svetskog rata, kada je komunistička Jugoslavija, budući da je negovala vanblokovsku spoljnu politiku, organizovala vrlo razvijen sistem bezbednosti, u kome su posebno važno mesto imale tajne službe.
Pomoć žandarma
Obaveštajno-bezbednosni sistem Kraljevine Jugoslavije je više puta reorganizovan. Činile su ga obaveštajne i bezbednosne službe Ministarstva unutrašnjih dela, Ministarstva vojnog i mornarice i Ministarstva inostranih poslova. U obaveštajnim i bezbednosnim poslovima značajno je pomagala Žandarmerija, kao pomoćni rod Vojske, dok je okosnicu Vojnoobaveštajne službe činilo Obaveštajno odeljenje Vrhovne komande Srpske vojske, formirano 1917. godine.
Pritisak spolja
Kako se Kraljevina Jugoslavija za sve vreme svoga postojanja suočavala sa brojnim unutrašnjim nosiocima pretnji (delovanje ustaških, albanskih i komunističkih organizacija, kao i VMRO), te izuzetno turbulentnim trendovima u Evropi (stvaranje Sovjetskog Savezna nakon Oktobarske revolucije, jačanje fašističkih političkih opcija u Nemačkoj i Italiji), može se reći da je ceo obaveštajno-bezbednosni sistem “prve Jugoslavije” bio pod jakim pritiskom.
Regent, kralj i vizionar
Aleksandar Karađorđević bio je kralj međuratne Jugoslavije. Bio je mlađi sin Petra Karađorđevića i kneginje Zorke. Mladost je proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Beograd je došao kada je Petar Karađorđević izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Postao je regent 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a kralj 1921. godine, posle smrti Petra Karađorđevića. Suočavao se sa velikim problemima tokom godina na vlasti. Kao regent, a kasnije i kralj, Aleksandar se zalagao za ideju jugoslovenstva. Zbog svojih ideja je ubijen u Marselju, 1934. godine, a ubice su došle iz redova terorističke organizacije VMRO i ustaških pokreta.
