Obaveštajni rad je tokom istorije menjao svoje pojavne oblike, prilagođavajući se političkim, ekonomskim, ali i drugim okolnostima koje su pratile razvoj države. U slučaju Srbije, on je prošao dug put od improvizovanih aktivnosti prvobitnih špijuna, koji su podatke prikupljali za potrebe članova dinastije Nemanjića u srednjem veku, do današnjeg bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije, koji prepoznaje postojanje jedne civilne (Bezbednosno-informativna agencija) i dve vojne obaveštajno-bezbednosne službe (Vojno-obaveštajna i Vojno-bezbednosna agencija).
Obaveštajni rad je svoje pojavne oblike, metode i tehnike sproveđenja, dakle svoju fenomenologiju tokom vekova menjao u skladu sa širim društvenim, političkim, ekonomskim, tehnološkim i drugim promenama. Ipak, prvobitni motiv koji je postojao kod prvih obaveštajaca (ili, popularnije rečeno špijuna), prisutan je i dan-danas. On se ogleda u planiranju, organizovanju i sprovođenju javnih i tajnih aktivnosti kojima se prikupljaju podaci o neprijateljskoj ili prijateljskoj strani, koji se kasnije koriste radi sticanja određene političke, ekonomske ili vojne prednosti. Ovakve aktivnosti, tokom vekova su korišćene i na teritoriji Srbije. Razvoj obaveštajnog rada u Srbiji možemo objasniti kroz ukazivanje na karakteristike dva perioda iz istorije naše zemlje – na onaj pre i posle sticanja nezavisnosti srpske države u 19. veku. Prvi period je obeležen obaveštajnim aktivnostima sprovođenim za račun vladara (pre svega, članova dinastije Nemanjića) i njega odlikuju sva ona svojstva tipična za tu fazu u razvoju obaveštajnog rada generalno. Pod tim se pre svega misli na odsustvo čvrste organizacije ovih aktivnosti, te svojevrsni voluntarizam i improvizacija u radu. U drugoj fazi, sa razvojem same državne strukture Srbije, dolazi do polake, ali sigurne institucionalizacije obaveštajnog rada.
Pod dinastijom Nemanjića
Nakon naseljavanja Balkana, Srbi su vekovima proširivali svoju zonu uticaja, koja je vrhunac dosegla u 13. i 14. veku pod dinastijom Nemanjića. Da bi uspeli na svom putu uspona ka vlasti i moći, vladari iz ove loze su koristili informacije kako o dešavanjima unutar zemlje, tako i o prilikama u bližem i daljem okruženju. U tome su im pomagali špijuni, gde su spadali ljudi od posebnog poverenja vladara, daroviti pojedinci ili običan svet. Oni su se mogli naći i među osobljem suparničkih dvorova, ali i među drugim delovima stanovništva – među krčmarima, ribarima, sveštenicima ili članovima trgovačkih karavana. Imajući u vidu da je nemanjićka Srbija skoro neprekidno bila u oružanom sukobu, ne treba da čudi da je postojala potreba da se o snagama protivnika prikupi što više informacija. Srbija srednjeg veka je vodila odbrambene i osvajačke ratove, a imala je, poput svih ostalih zemalja, i unutrašnje trzavice izazvane željom pojedinih vlastelina da otkažu poslušnost vrhovnom vladaru, te da kuju zavere. U svim tim situacijama, istaknutu ulogu su imali pojedinci koji su o tim aktivnostima obaveštavali kraljevski dvor.
Ono što znamo o toku obaveštajnih aktivnosti u ovom periodu, veže se za odredbe najvažnijeg pravnog akta srednjovekovne srpske države – Zakona blagovernoga cara Stefana – poznatijeg pod nazivom Dušanov zakonik. Prema ovom dokumentu, jedan od glavnih nosilaca poslova koji bi se danas mogli poistovetiti sa policijskim i bezbednosno-obaveštajnim, bio je kefalija (ćefalija, kepalija).
Gradski poglavar
Kefalija je bio vrlo važna figura u funkcionisanju gradova na teritorijama pod upravom Nemanjića. Kao gradski poglavar, kefalija je imao i značajna zaduženja u obavljanju vojnih i civilnih poslova radi ostvarivanja stabilnosti u varošima. Sa svojim pomoćnicima, kefalija je obezbeđivao poštovanje vladarevih dekreta, izdavao naredbe u cilju održavanja reda i poretka, prinudno izvršavao odluke velikaša, postavljao straže na putevima, štitio imovinu, vodio istrage i utvrđivao stanje na terenu, hapsio i zatvarao osumnjičene radi njihove predaje sudu, a ponekad ih i lično kažnjavao. Za sve prekršaje kojima se narušava uspostavljeni poredak i remeti mir, kefalija je imao pravo da izriče kazne. Kefalija je, slobodno se može reći, u svom radu koristio ovlašćenja koje su nekoliko vekova docnije, bila raspoređena među različitim organima sistema bezbednosti. Njegova uloga je obuhvatala više grupa aktivnosti – od istražnih i kriminalističkih, preko procesnih, bezbednosnih do dželatskih.
Zbog raznovrsnosti mera i poslova koje su sprovodili, kefalije ne možemo tretirati kao obaveštajce u savremenom smislu te reči, već kao početnu, ali vrlo važnu fazu u razvoju ovih aktivnosti u Srbiji.
Pločica iz Sirije
Sama istorija špijunaže u svetu, prema nekim podacima, veže se za 2000. godinu pre nove ere, jer iz tog perioda datira glinena pločice koju su arheolozi pronašli u istočnoj Siriji, a koja dokazuje sprovođenje obaveštajnog rada.
Znanje o protivnicima
Posle vekova prevlasti dinastije Nemanjića i teritorijalnog vrhunca koji je ostvaren pod Dušanom Silnim, srpsku državu je snašlo ropstvo pod Turcima, koje je okončano nizom ratnih i diplomatskih pohoda tokom 19. veka. Može se reći da je srpsku istoriju oblikovalo ratovanje, a kako se vojni manevri po pravilu baziraju na određenom predznanju o snagama i položaju protivnika, možemo reći da je istorija obaveštajne delatnosti u Srbiji, dugotrajna, iako ne sasvim istražena.
Najveći srpski vladar
Stefan Uroš IV Dušan, poznatiji kao Silni je najveći srpski srednjovekovni vladar. Nadimak je poneo zbog snage svog karaktera, ali i zbog velikih osvajanja koja su realizovana u vreme dok je bio na čelu ondašnje srpske zemlje. Istorija ga pamti i po čuvenom Dušanovom zakoniku, najznačajnijem izvoru prava na ovim prostorima iz tog perioda.
