Novinar i publicista Budo Simonović kaže za “Vesti” da je zločin na Cetinju najteži po broju stradalih i ranjenih i da će po tome će ostati upisan u analima crnih hronika.
– Mora se reći da to ipak nije ni prva ni jedina tragedija ove vrste, da je Crna Gora, nažalost, upamtila i niz sličnih drama koje ne zaostaju po monstruoznosti i posledicama. U knjizi “Riječ skuplja od života”, koju sam objavio 2006, nedugo pošto je u Herceg Novom Milan Zeković, poslednjeg dana 2005, iz čista mora zatro petočlanu porodicu Roganović, pozabavio sam se najtežim zločinima u Crnoj Gori od 1949. do 2005. Bio je to moj izbor, a pažnju sam posvetio zločinima koji su odskakali ne samo po broju žrtava, a među kojima je, koliko se sećam, bilo čak 17-oro dece i došao do zaključka da na kugli zemaljskoj možda i ne postoji pedalj prostora na kojem se za tako kratko mirnodopsko vreme dogodilo toliko strahota – priča on.
Zaobišao je Simonović ratove i stradanja i bavio se onim što se dešavalo u miru ako je, kako kaže, na ovom ljutom kršu ikada bilo pravog mira. Zaključio da se i ovde zlo prebrzo zaboravljalo, a zna se da se zaboravljeno zlo, po nepisanom pravilu, uvek može ponoviti. Primera radi, kaže, čak i na prostoru Grahova je krajem 19. veka serijski ubica iz koristoljublja ugasio sedam života pre nego što je otkriven i obešen.
– Nakon 55 godina bavljenja novinarskim radom, a dominantno sam se bavio ovakvim temama zato što sam uveren da neće biti velike štete ako se zaboravi neko dobro delo, kao i da svako zaboravljeno zlo može i da se ponovi, stekao sam utisak da je takva učestalost zločina u Crnoj Gori posledica specifičnog mentaliteta ovog čoveka koji i do danas u potaji gaji uverenje da, recimo, uvredljiva i teška reč nema cenu, da se uvreda može samo životom, mrtvom glavom naplatiti. O kakvom je mentalitetu reč i u kom su se ambijentu događali zločini, sve do najnovijeg na Cetinju najbolje govori primer iz tog grada. Sin jedinac, Željko Kaluđerović je 1987. ubijen, a godinu i po kasnije, njegov otac Nikola je, da bi se osvetio, ubio ubičinog brata i nedužnog momka. Izdržao robiju, a do kraja života 2020, jadikovao što je ugasio nedužni život. Ponavljao je da je neistina i varka stara tvrdnja: ko se ne osveti, taj se ne posvetio.
Simonović ga je, kako kaže, u razgovoru nedugo pre smrti pitao da li se iko od prijatelja i rođaka koji su ga posećivali posle smrti sina našao da ga, dok je kovao paklenim plan osvete, pokuša urazumiti i odvratiti.
– Doslovce je odgovorio: kunem se grobom jedinca jer to je jedino sveto čime se mogu zakleti, ne da se nije našao niko ko bi takvu reč rekao već da sam uzimao oružje koje su mi nudili, bataljon ljudi sam, čini mi se, mogao naoružati. Ono što je najtragičnije i što najviše zabrinjava jeste činjenica da ni društvo, odnosno nadležni, ne čine ništa da se tragedije poput cetinjske preduprede – ukazuje poznati novinar.
U komentaru jednog od zločina opisanih u knjizi “Riječ skuplja od života”, pre 16 godina je napisao i ovo: “Ništa čoveku ne daje krila i ne uzdigne ga do samog neba kao ljubav, niti ga može poniziti i baciti na samo dno života kao mržnja.”
– Dodaju li se tome okolnosti koje na ovaj ili onaj način, iz ovih ili onih razloga rasplamsavaju mržnju, što je očigledno i u najnovijem slučaju na Cetinju i u gotovo svim sličnim, ne samo onim koje sam opisao u svojoj knjizi, ovakvi krvavi epilozi neće biti iznenađenje. Pogotovu ako i društvo i nadležni organi ne reaguju pravovremeno i ne preduprede ih.
Izostala reakcija
U slučaju Borilovića, prema rečima Buda Simonovića, isplivava činjenica da je on, već neko vreme, pokazivao znake neuravnoteženosti, da je čak i osuđivan zbog nasilničkog ponašanja, ali niko nije ni prstom mrdnuo da na vreme reaguje. Ako ništa drugo, da ga makar razoruža i stavi mu do znanja da se na njegovo ponašanje motri.
– U tom pogledu je posebno karakteristična priča o ubici porodice Roganović Milanu Zekoviću za kojeg je kasnije ustanovljeno da je u Srbiji, u Zemunu, već počinio ubistvo, ali ni policija ni sud nisu reagovali blagovremeneo i sprečili ga da ne napravi pokolj nedužnih.
Da se zlo ne ponovi
Budo Simonović se osvrnuo na masakr koji je 1992. počinio mirni i povučeni mladić Kosta Damjanović kada je pobio devet nedužnih ljudi.
– Koliko do juče toga se sećala rodbina, komšije i prijatelji stradalih. Zato što i po broju žrtava i načinu izvršenja taj slučaj liči na ovaj na Cetinju, setili su ga se i oni koji su dužni da ovakve drame ne zaborave, a obaveza im je da sve učine da do njih ne dođe- kaže on.
Suze u sudnici
Budo Sumonović naveo je još neke slučajeve višestrukih zločina u Crnoj Gori.
– Čak ni u Bjelopavlićima nema mnogo onih pamte kako je Novak Saveljić iz Martinića, 1956. na svirep i okrutan način ubio rođaka Davida, njegovu majku, suprugu i troje dece. Neko je u Martinićima prosuo ružnu priču kako je Vidak Saveljić u ljubavi sa snahom, suprugom bliskog rođaka Novaka. Niko se, međutim, nije našao da na vreme reaguje, a Novak će uvideti kakvu je strašnu grešku napravio tek na suđenju na kojem je osuđen na smrt. Kad je doveden u sudnicu, ogromna masa, ne samo ozlojeđena rodbina i prijatelji klicala je “Smrt ubici!” Nakon njegove ispovesti u završnom obraćanju, polovina prisutnih je ćutalo, a ostali su plakali, svesni da su i sami svojim činjenjem i nečinjenjem doprineli i nesrećnog čoveka gurnuli u strašni zločin.
