Psihijatar i psihoterapeut Tatjana Vlašković Jovićević ukazuje da često čujemo da je neko uvek bio dobre i mirne naravi, pa ođednom načinio strašan zločin, ubio nekoga, a neretko na kraju i sebi presudio.
– Zašto se ovo dešava? Postoji mnogo razloga, a jedan od najvažnijih je taj što se u našoj sredini i dalje sakriva kada je neko u porodici psihički oboleo jer je to “sramota i ne sme niko da sazna da je član
porodice lud” i slično. Stigmatizacija mentalnih bolesti je i dalje jako česta, nažalost, naročito na našim prostorima – priča ona za “Vesti”, uz napomenu da se zato oboleli ne leče ne vreme i bivaju mentalno zapušteni, što dovodi do pogoršanja bolesti.
U tim slučajevima, prema njenim rečima oboleloj osobi treba mali okidač da “pukne”, da dođe do pomračenja svesti ili da pod uplivom psihotičnih sadržaja, uradi neko zlodelo. Treba, kaže ona, napomenuti da samo jedan odsto psihotičnih osoba počini zločin.
– Najčešće zločine počine oni sa tzv. antisocijalnim poremećajima ličnosti, koji su i najčešći profil zatvorenika – ukazuje ona.
U osvrtu na cetinjski zločin, objašnjava da je čitajući iz medija, došla do zaključka je da je Vuk Borilović bio psihički nestabilan, da je, navodno, govorio kako mu neko baca čini na kuću, kako ga snimaju.
– To je tipično za tzv. paranoidne psihoze. Oni naizgled mogu da budu mirni, povučeni, da rade posao, imaju porodice, ali su iznutra teško oboleli – navela je naša sagovornica.
Ona je ukazala da su sumanute ideje odnosa, uticaja, persekucije i slično najčešći simptomi paranoidne psihoze.
– Te ideje mogu da budu sistematizovane, u smislu da je osoba napravila čitavu mrežu i sistem po kojem je neko prati, proganja, snima, ima čitav film koji je sam iscenira, i 100 odsto veruje da je realan. S druge strane, te sumanute ideje mogu da budu nesistematizovane, odnosno da su zbrda-zdola, bez nekog redosleda i pravila – pojašnjava nam.
Najčešće ove psihoze počinju u periodu rane mladosti, oko 18. ili 19. godine, a nekada i kasnije, naročito ako dođe do oštećenja mozga usled povreda, šloga, tumora, uglavnom prednjeg čeonog režnja.
– Sami simptomi se mogu prepoznati ako se priča sa tim osobama. Nekad reaguju na podstrek, nekad sami spontano pričaju o svojim psihotičnim sadržajima. Katkad imaju strog izraz lica, bez osmeha, podozrivi su, sumnjičavi, ali često pedantni i dobro obavljaju posao – opisuje kako izgledaju ljudi koji pate od te bolesti.
Ističe da ako niko ne primeti problem, on postaje sve veći i ozbiljniji.
– Obolela osoba sve više ljudi uvlači u svoj sumanuti sistem, postaje sumnjičav i prema najbližima, i kada počne da se oseća ugroženo, kreće u “odbranu”, što deluje nepsihotičnim osobama kao nelogično i čudno delo. Zato je bitno da članovi porodice, ako primete da se neko iz bliže ili šire porodice čudno ponaša i menja se, da se što pre obrate stručnjacima za pomoć jer, nije sramota biti psihički oboleo, Zahvaljujući savremenoj terapiji, moguće da takve osobe žive dobar i kvalitetan život – priča ova doktorka.
Mreža sumanutosti
Često se, kako ukazuje Tatjana Vlašković Jovićević, dešava da spolja niko ne primeti da je obolela osoba napravila čitavu mrežu sumanutosti i da može da reaguje i na najmanju provokaciju, u smislu agresivnog ponašanja, verbalnog ili fizičkog, jer se oseća ugroženo.
– U konkretnom slučaju, deluje da je zločin unapred planiran jer je Vuk sklonio porodicu van Cetinja – smatra naša sagovornica.
