Karl Marks se borio protiv nejednakosti i iskorišćavanja radnika, veći deo života proveo je u nemašitni, a zbog političkih stavova je nekoliko puta bio proteran iz rodne Nemačke, pa i Pariza, da bi na kraju završio u Londonu.
Razbarušena kosa srasla sa dugom osedelom bradom na koju se naslanjaju gusti, crni brkovi i promoćurni pogled koji kao da poručuje “proleterima svih zemalja da se ujedine”, slika je i prilika Karla Marksa koju mnogi pamte.
Ovaj nemački filozof, ekonomista i revolucionar, gotovo vek i po od njegove smrti, za jedne predstavlja najvećeg mislioca svih vremena koji je ceo život posvetio borbi protiv kapitalizma.
Drugi ga smatraju za glavnog krivca, odgovornog za više surovih, diktatorskih režima koji su nicali tokom 20. veka širom sveta.
– Sve do sedamdesetih godina 20. veka, a onda i devedesetih kada je evropski socijalizam propao, Marksova misao je bila u temelju borbe za veća prava radnika, za uljuđeniji, civilizovaniji život – kaže za BBC na srpskom Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
– Tako da je Marksova misao izuzetno značajna, imala je veliki politički uticaj, a i naučno je značajna jer je objasnio na koji način funkcioniše kapitalizam 19. veka u kome je živeo – ističe sociolog.
Karl Marks se borio protiv nejednakosti i iskorišćavanja radnika, veći deo života proveo je u nemaštini, a zbog političkih stavova je nekoliko puta bio proteran iz rodne Nemačke, pa i Pariza, da bi na kraju završio u Londonu.
Uprkos tome uspeo je da napiše nekoliko desetina knjiga, po mnogima najznačajnija Kapital, dok su neke nastale i zajedničkim radom sa prijateljem i saborcem Fridrihom Engelsom, poput Komunističkog manifesta.
Njegov lik i delo baštinile su gotovo sve socijalističke zemlje i vlasti, od čega nije odstupila ni Jugoslavija gde se marksizam decenijama izučavao u srednjim školama i na fakultetima.
Iako je pad Berlinskog zida 1989. označio i kraj komunističkih režima širom planete i ovog predmeta u školama više nema, danas je Marksova teorija, posebno od svetske ekonomske krize krajem prve decenije 21. veka, ponovo aktuelna i relevantna.
Učenje Marksa kroz rad u fabrici
Niz društvenih nepravdi sa kojima se susreo kada je počeo da stupa u radne odnose kao maturant gimnazije u Beranu na severoistoku Crne Gore, navele su Nemanju Nedovića da se u većoj meri posveti proučavanju Marksovih ideja.
“Kao klinca te mnogo više zanima Džim Morison od tih čupavih i bradatih ljudi, što je i prirodno jer si mlad.”
– Ali kad kreneš da radiš i vidiš kako nekome lupaju čvrge, pa dođeš na drugi, treći posao, setiš se šta ti je pričao profesor i onda je počelo da mi se slaže – govori Nedović, diplomirani filozof i radnik za BBC na srpskom.
Za nemačkog filozofa je, kaže, čuo još kao dete, prisustvujući “političkim razgovorima” roditelja i porodičnih prijatelja, ali se sa njegovim radom detaljnije upoznao u gimnaziji, a potom i na studijama u Novom Sadu.
Smatra da je upravo “sticajući akademsko obrazovanje” potvrdio da je najbolji način da se “dovrši izučavanje Marksa” i “savlada suština marksizma” – odlazak u fabriku.
– Kada čovek koji ima neko obrazovanje o Marksovoj filozofiji dođe u fabriku i iskusi ono o čemu je pisao, tek tada uviđa kako to stvarno izgleda – naglašava tridesetogodišnji Nedović koji trenutno radi u jednom skladištu u Beogradu.
Ipak, dodaje da je Marksa “teško razumeti bez čitanja”, pa je tako vremenom pročitao mnoga Marksova dela od kojih posebno izdvaja knjige Nadnica, cena i profit, Kritika Gotskog i Erfurtskog programa, Komunistički manifest, kao i odlomke Kapitala.
Nedović smatra da “Marksovu kritiku kapitalizma” još uvek niko nije uspeo “ozbiljno da ospori” već da se sve svodi na “osporavanje pokušaja izgradnje socijalizma, što nije ista stvar”.
Ističe da i danas svaka “društvena i državna zajednica” koja želi da izgradi “jedno zdravo društvo” mora da se potrudi da “makar elementarno uvaži Marksovov kritički prigovor jer u protivnom, dodaje, “možemo samo da skrenemo”.
Sociologija, politika, ekonomija
Karl Marks, po kome nosi naziv, i njegov saborac Fridrih Engels razvili su filozofski pravac marksizam.
– Marksizam je postao način tumačenja sveta – jednostavna ideja koja u suštini govori da je istorija borba između suprotstavljenih društvenih klasa koja se može primeniti na sve – od proučavanja književnosti i filma, do obrazovnog sistema – pisao je Brajan Viler, politički novinar BBC-ja.
Marksizam predviđa nastanak bezdržavnog i besklasnog društva u kome nema privatnog vlasništva.
Prethodilo bi mu nasilno preuzimanje poluga vlasti i sredstava za proizvodnju koje bi izveo proleterijat i tako zaveo privremenu diktaturu.
Prvobitno se sastojao od tri srodne ideje – filozofske antropologije, teorije istorije i ekonomskog i političkog programa, piše u enciklopediji Britanika.
Neizostavni deo marksizma čine dijalektički i istorijski materijalizam.
Dijalektički materijalizam je imao mnoge varijante, kaže profesor Bakić, dok je u staljinizmu “na neki način vulgarizovan”.
– Marks je prvenstveno tvorac istorijskog materijalizma – na koji način borbe u materijalnoj sferi društvenog života uslovljavaju društveni razvoj i na koji način se zapravo putem borbe klasa menja društvo i istorija – dodaje sociolog.
Na marksizam su se pozivali brojni politički pokreti, partije i ideolozi tokom 20. veka i različito ga interpretirali.
Bio je osnova marksizma-lenjinizma i maoizma, revolucionarnih doktrina Vladimira Iljiča Lenjina i Mao Cedunga, a inspirisao je i socijaldemokrate.
Profesor Bakić takođe smatra da je Marks “veoma značajan mislilac” koji je “sjajno analizirao sopstveno vreme i trudio se da unese humanističku crtu u društvene nauke”.
“Ne može društvena nauka da bude sasvim vrednosno neutralna, nisu isti oni koji rade u korist izrabljivača i oni koji rade za oslobođenje čoveka od vlasti drugog čoveka.
“Marks je bio taj koji je čitav život posvetio oslobođenju čitavog čovečanstvo, odnosno oslobođenju čoveka od vlasti drugog čoveka”, objašnjava.
Kaže da je se njegova važnost na naučnom nivou takođe ogleda i u tome što je, uz Maksa Vebera i Emila Dirkema, “utemeljio socilogiju kao nauku”, te da na “njihovoj misli izrastaju različiti teorijski pravci u savremenoj sociologiji”.
Problemi, greške i sukobi
Kritike na račun Marksovog učenja stizale su sa obe strane političkog spektra.
Među prvim političim protivnicima koje je stekao bili su anarhisti okupljeni oko Mihaila Bakunjina tokom postojanja Prve interncionale – međunarodnog udruženja radnika oformljenog u Londonu 1864. godine.
Posle propasti Pariske komune 1871. godine, koju je Karl Marks bezrezervno podržao, došlo je do razmirica među ovim strujama unutar organizacije.
Bakunjinisti su smatrali da je Pariska komuna model revolucionarne direktne akcije i pobijanje onoga što su smatrali Marksovim “autoritarnim komunizmom”.
Ideološke razlike su postojale i u odnosu prema državi gde su marksisti posle revolucije zagovarali socijalizam – prelazni period ka komunizmu.
U tom prelaznom periodu će država postepeno odumirati do konačnog nestanka, dok su anarhisti tražili njeno momentalno ukidanje.
Bakunjin je počeo da organizuje sekcije unutar Internacionale za napad na navodnu diktaturu Marksa i Generalnog saveta, čiji je Nemac bio član.
Pribojavajući se da će da izgubi kontrolu nad organizacijom, Marks je uspeo da porazi anarhiste na kongresu u Hagu 1872, jedinom na kome je učestovao.
Tako su Bakunjin i njegovi sledbenici izbačeni iz Internacionale, koja je 1876. prestala da postoji.
Nekoliko decenija ranije, Marks je postao meta kritike drugim potezom.
Iako su mu roditelji bili Jevreji, zbog stavova koje je izneo u delu Prilog jevrejskom pitanju iz 1843. godine, mnogi su ga optužili za antisemitizam.
On u tom delu kaže da je “svetovna osnova jevrejstva” – sebičnost, “svetovni kult” – trgovina, a “svetovni bog” – novac.
Profesor Bakić kaže da postoje problemi u njegovoj doktrini, što je “logično i normalno” za društvenu teoriju.
Po njemu je “veoma problematična” i ideja o radničkoj klasi kao “subjektu istorije”.
“On je to postavio na osnovu vrlo problematične teze da su se robovi suprotstavljali robovlasnicima, kmetovi feudalcima…”
Navodi da su revolucije u 19. veku, kao i Francuska revolucija iz 1789. godine bile “suštinski buržoaske revolucije”.
– U Francuskoj revoluciji učestvuju mase naroda ali od nje profitiraju buržuji, dok se kmetovi oslobađaju ali samo zato da bi postali radna snaga koja će moći da prodaje njihov rad kapitalistima – ističe profesor.
Zato je, kaže, “najproblematičnije” što se unapred izdvaja “klasa koja će emancipovati sebe”, a zatim “emancipacijom sebe, će emancipovati celo čovečanstvo”.
“To je poprilično pojednostavljen pristup.”
“Biblije radničke klase”
Bibliografija Karla Marksa broji više desetina knjiga među kojima su Nemačka ideologija, Beda filozofije, Najamni rad i kapital, Prilog kritici političke ekonomije i drugi.
Veliki broj dela je napisao u saradnji sa Fridrihom Engelsom, među kojima se posebno izdvaja Manifest Komunistički partije.
Jedna od glavnih ideja vodilja ovog političkog pamfleta je da je “istorija svih dosadašnjih društava – istorija klasnih borbi”, kao i da je proleterijat jedina prava “revolucionarna klasa”.
Autori u ovom delu pozivaju na “nasilno rušenje čitavog dotadašnjeg društvenog poretka”, što je poslužilo kao opravdanje za sve komunističke revolucije širom sveta.
U njemu se po prvi put izlažu i ciljevi pokreta među kojima su proleterska revolucija, rušenje buržoaske vladavine, ukidanje privatne svojine, progresivni porez i uvođenje opšteg obrazovanja.
Takođe, postavljaju se i ostali zahtevi koji bi doveli do postepenog odumiranja države i stvaranja besklasnog društva – komunizma.
Manifest je vremenom postao jedan od najvažnijih političkih dokumenata, koji je preveden na skoro sve svetske jezike.
Ipak, većina smatra da je Marksovo “životno delo” Kapital, koji je pisao više decenija i za života nije stigao da ga u potpunosti završi.
Kapital predstavlja istorijsko, ekonomsko i sociološko delo kojim je Marks pokušao da njegovim idejama da “osnov u proverljivim činjenicama i naučnim analizama”.
Marksov biograf Fransis Vin svojevremeno je rekao da se delo čita kao gotski roman “u kome glavni likovi robuju monstrumu kojeg su sami stvorili i koji ih guta.”
Marks u njemu tvrdi da je ekonomski sistem koji se zasniva na profitu pojedinca nikako ne može da bude stabilan.
On ne ukazuje kada će se to tačno dogoditi, samo tvrdi da je slom neizbežan.
Takođe, nigde jasno ne piše kako će tačno izgledati komunističko društvo koje će zameniti kapitalizam, već samo kaže da će ono osloboditi radnike od ropstva.
Prvi tom Kapitala objavljen je 1867, dok je drugi i treći uredio Engels i objavio 1885. i 1894. godine, posle Marksove smrti.
Zajedno sa Komunističkim manifestom 2013. godine registrovan je u UNESKO Programu sećanja.
Marks 2021.
Marksovo učenje je i dalje aktuelno, smatra Nedović, zato što se “suštinski ništa nije promelilo” od vremena kada je pisao Kapital do danas.
“Mi i dalje živimo u istoj civilizacijskoj tekovini koja i dalje preživljava krize na koje je Marks upozorio.”
Naglašava i da se Marksova filozofija “vraća kao jedna ponovljena korektura postojećeg stanja”, pre svega kroz sve veći “akademski interes”, kako kod nas, tako i u svetu.
Sa druge strane, Profesor Bakić smatra da su Marksove ideje aktuelne “pod uslovom da se ne shvataju na dogmatski način”.
To je, po njegovom iskustvu, čest slučaj u Srbiji gde levičari ponekad “doslovce shvataju neke stvari i misle da se ništa nije promenilo u poslednjih 200 godina”.
– Ne može se egzegezom Marksovog vela misliti o savremenom društvu, to je nemoguće – zaključuje Bakić.
Ko je bio Karl Marks?
Karl Hajnrih Marks rođen je 5. maja 1818. godine u Triru u Nemačkoj, u jevrejskoj porodici kao najstariji sin od osmoro dece.
Otac Heršel, po primanju hrišćanstva – Hajnrih, bio je uspešni advokat, dok je majka Henrijeta Persburg došla u Nemačku iz Holandije.
Marks je posle završene srednje škole u rodnom gradu upisao je prava na Univerzitetu u Bonu 1835. godine, da bi se posle godinu dana prebacio u Berlin.
Ubrzo se pridružio njima bliskom društvu “Doktorski klub” čiji su članovi bili uključeni u novi književni i filozofski pokret.
Naredne godine je počeo da radi za novoosnovane Rajnske novine u Kelnu, smatravši tada da je cenzura “moralno zlo” i da od nje mogu nastati samo “zle posledice”.
Krajem 1843. seli se u Pariz, tadašnji centar socijalističke i komunističke misli, gde je postao revolucionar.
Tamo se prvi put zvanično sreo sa Fridrihom Engelsom, iako su se nakratko ranije upoznali dok je bio urednik Rajnskih novina i piše Kritiku Hegelove filozofije državnog prava.
U tom delu je napisao često citiranu rečenicu da je “religija opijum za mase”.
Pošto je proteran iz Francuske, 1845. godine se seli u Brisel gde mu se pridružuje i Engels.
Par godina kasnije, obojica postaju članovi tajne revolucionarne organizacije Savez pravednih, koji ubrzo postaje Savez komunista, po nekima prva međunarodna marksistička organizacija.
Od ove organizacije dobijaju zadatak da sastave “za javnost opširan teoretski i praktičan program partije”.
Tako je Manifest Komunističke partije prvi put objavljen u Londonu 21. februara 1848. godine.
Te godine širom Evrope izbijaju revolucije, pa se Marks i Engels vraćaju u Nemačku.
Marks je ponovo prognan iz Nemačke maja 1849, a preko Pariza se vraća u London sa suprugom Dženi fon Vestfalen.
Imali su sedmoro dece od kojih je četvoro preminulo u ranom detinjstvu.
Od 1850. do 1864. Marks je živeo u materijalnoj bedi, a tokom ovih godina Engels ga je finansijski pomagao.
Iste godine se ponovo politički aktivirao osnivanjem Prve internacionale.
Preminuo je dvadeset godina kasnije – 14. marta 1883, usled bolesti pluća i sahranjen je na londonskom groblju Hajgejt.
