Tvrđavu u obliku pečurke sa zakrivljenim plafonima konstruisao je inženjer Zverev, koji je poznat po tome što je prvi u Rusiji koristio asfalt kao građevinski materijal.
Početkom 20. veka objekat je pretvoren u skladište pomorskih mina i drugog arsenala, a posle Drugog svetskog rata služio je kao poligon za gađanje i vojne vežbe. Međutim, 1970. godine na tvrđavi je izbio katastrofalan požar koji je besneo nekoliko nedelja. Kada je konačno obuzdan, a tvrđava se dovoljno ohladila da u nju može da se uđe, podrum je bio potpuno neprepoznatljiv.
Plamen je bio toliko vreo da je istopio cigle sa kojih se otapala opeka, zbog čega sada izgledaju kao stalaktiti u pećini. Naravno, sovjetska vojska nikada nije saopštila koja vrsta materijala je tako dugo gorela u ovom objektu. Ali, ono što je od podruma ostalo svedoči da je u pitanju nešto vrlo zapaljivo i vrelo.
Kod "normalinh" požara nikada se ne desi da se cigle otope. Da bi se to desilo potrebno je da temperatura bude viša od 1.800 stepeni Celzijusa, i da poprilično dugo gori, što je ovde bio slučaj kada je u pitanju trajanje požara. Ali, poređenja radi, veliki požar izazvan eksplozijom gasa ili nafte ne premašuje temperaturu od 1.100 stepeni.
Nedostatak prave informacije pokrenuo je razno-razna nagađanja, pa se tako govorilo da su Sovjeti u podrumu tvrđave testirali novu vrstu oružja, nešto slično napalmu, oružje koje sagoreva fosfor i dostiže temperaturu od 2.000 stepeni.
Prema drugoj verziji, tvrđava je na kraju svog "radnog veka" bila svojevrsna septička jama za razne tečnosti upotrebljivane u vojsci, rashodovanu municiju, a podrum je bio poplavljen kaljugom i otpadom sa brodova. Požar je izbio slučajno, a kada je sve to počelo da gori, desilo se čudo.
Istina je da istinu nikada nećemo znati, a baš ta misterija i neverovatna unutrašnjost tvrđave privlače ljude da posećuju mesto kojem je i bog rekao "Laku noć".
