Možda insistiranje na pravilnoj upotrebi geografskih pojmova izgleda kao zakeranje, ali ako zavirimo u istoriju Srba i Srbije, postaje jasno da mnoge nedaće počinju upravom njihovom zamenom ili preimenovanjem, tvrdi poznati srpski etnolog Dragomir Antonić u knjizi “Krivda i pravda” prisećajući se jednog događaja sa Krfa, grčkog ostrva koje je proglašeno srpskim Jerusalimom.
Ostrvo Vido i Plava grobnica jedno je od najvećih srpskih svetilišta van granice Srbije. Plava grobnica je predeo mora oko ostrvceta i grada Krfa u koje su potapana tela palih srpskih junaka kada više nije bilo mesta na kopnu. Najpotpuniji doživljaj tragičnog stradanja srpskih heroja i dan danas mnogi doživljavaju posetom muzeja “Srbi na Krfu od 1916. do 1918”.
Upleten u kučinu
– Na Veliki petak iza podneva sedimo nas desetak u restoranu sa grčkom hranom na Krfu. Hrana je bila, kako dolikuje, posna, a kafana prepuna. Razgovaralo se na raznim jezicima. Srpski je bio ravnopravan. Tu sam upoznao nekolicinu zanimljivih osoba od kojih se jedna predstavila kao član društva Nosači Časnog krsta – piše Antonić.
– Kako stalno srećem pojedince iz raznih društava i bratstava, njegova izjava o pripadnosti nije na mene ostavila naročit utisak i tek reda radi upitah imaju li nekakav zajednički znak ili simbol. Otrpeh upitan pogled i reči: “Nismo mi švedski gimnastičari!”
– Kakvi gimnastičari? – upitah.
– Vi mislite da smo masoni i da imamo tajne znake raspoznavanja u vidu fiskulture – odgovori mi on.
– Ućutah, vidim da sam lupio, a član reče: “Ne brinite. Stalno nam se to dešava, pogotovu na Balkanu.”
– Je l’ na celom poluostrvu ili samo na zapadnom Balkanu, pokušah da budem duhovit i ispletem se iz kučina u koje sam se svojevoljno upleo, a osoba me začuđeno pogleda i reče: “Mi smo na Krfu, u Jonskom moru, valjda ste učili geografiju.”
Setio sam se ove zgode kad, po povratku, pročitah u našim novinama da je ministar finansija poklonio direktoru Svetske banke knjigu sa posvetom: “Uradili smo više nego što smo se ikada nadali da je moguće. Nedostajaćete Beogradu i regionu Zapadnog Balkana.”
Postalo je već odurno da se svako sprda sa geografskim pojmovima, komentariše Antonić podsećajući da je već više puta citirao počivšeg Jovana Cvijića, neprikosnovenog autoriteta za pitanje “Balkanskog ostrva” koji je napisao i objavio i veliku naučnu studiju sa više geografskih karata. Cvijića, podseća opet Antonić, do sada niko nije demantovao. Navodi da je Cvijić jasno napisao da je granica Balkanskog ostrva prema zapadu obeležena rekom Sočom.
Raška je kolevka
– Možda insistiranje na pravilnoj upotrebi geografskih pojmova izgleda kao zakeranje, ali ako pogledate u komšiluk, ili u istoriju Srba i Srbije, postaje jasno da mnoge nedaće počinju upravom zamenom ili preimenovanjem geografskih pojmova, piše Antonić i navodi nekoliko primera:
– Ko se danas seća gde je bila Stara Srbija? Jeste da je u njenoj prestonici Skoplju Dušan krunisan za cara, da je u njoj donet znameniti pravni akt Dušanov zakonik, ali vremenom se naziv teritorije izgubio. Mnogo je imena promenjeno do naziva BJR Makedonija – koga inače mnogi nisu priznali, a već se zove Severna Makedonija.
Ili na primer Raška. Danas je odomaćeno ime Sandžak, ali se uveliko vrše pripreme za novo preimenovanje.
Odskora, takoreći od juče, čuje se termin Preševska dolina za oblast koja se u geografiji zove Kumanovsko-preševska Crna Gora. Prof. Jovan Trifunovski je na ovoj geografskoj oblasti, pod navedenim imenom, doktorirao i knjigu objavio, a onda je neki lokalni ili možda međunarodni šiptar odredio da se oblast nazove Preševska dolina.
Kosovo i Metohija – postalo Kosovo. Zašto? Ako stranci žele da menjaju imena, zašto mi to prihvatamo. Kad izgubite ime, gubite sve. Uostalom, pogledajte kako se danas zovu srpske varoši na Kosovu i Metohiji. Ili krenimo na sever Srbije. Sve se manje pominju Srem, Banat i Bačka? Vojvodina dominira.
Valjalo bi da se setimo i termina koji su bili popularni krajem prošlog veka i evrounijatsko politički korektni, a naučno potpuno besmisleni: etnički Srbi, bosanski Srbi i slično. Nazivi su bili besmisleni, ali su nam mnogo zla naneli, konstatuje Dragomir Antonić u knjizi “Krivda i pravda”.
On zaključuje da o glupostima činjenim u ime bratstva i jedinstva i odricanju od imena i teritorija, zaboravu zločina u ime nekakve svetle budućnosti ne vredi trošiti ni reči ni vreme čitalaca.
– Sve se odigralo pred našim očima. Jedina nam je obaveza da doživljeno i preživljeno prenesemo mlađima. Moraju čuti istinu – savetuje Antonić.
Put spasenja
Nisu uzalud Latini zapisali Nomen est omen. Ono što je važno za pojedinca još je važnije za narod. Kao što je ime znak koji određuje čoveka, tako je čuvanje imena i reči još važnije za narod i državu. Saberite se, Srbi. Čuvajte imenicu Srbija i pridev srpski. Uz molitvu Gospodu to nam je jedan od puteva spasenja, smatra Antonić.
Istine jednog etnologa (10): Lekcija iz rodoljublja
