– U početku beše reč. Iz nje je sve i nastalo. Gospod stvorio. Kad neko želi da se uništi Njegovo delo, prvo nestane reč. Nema je. Izgubi se. Niko je ne pominje. Malo ko primeti. Nestala jedna reč, pojavila se druga. Lingvisti bi rekli sinonim. Isto je ili slično značenje samo se drugačije izgovara. Lakoverni u to poveruju – piše Dragomir Antonić u knjizi “Krivda i pravda” u kojoj analizira događaje u i oko Srbije.
Kaljanje imena
– Poslednje decenije 20. veka u modi je bio termin “etnički Srbi. Prevedno na srpski, a i na druge jezike, značilo bi “narodni Srbi. Grčka reč etnos prevodi se na svim jezicima kao narod. Po njoj su nazvane i naučne discipline etnografija i etnologija koje se bave izučavanjem običaja i drugih osobina jednog naroda. Besmislen termin je uveden sa smišljenom namerom da se od “etničkih Srba, naprave “hrvatski, i “bosanski Srbi, a zatim svi Srbi i sve srpsko proglasi za nešto ružno i zločinačko. Promeni ime dodavanjem imenici prideva, a onda okaljaj ime. Nikakvi dokazi više nisu potrebni, jer svi “znaju da su Srbi ubice, kasapi, zločinci i šta je sve pisalo po novinama onih koji bi danas da nam budu prijatelji. Na njihovu žalost zapisano je sačuvano, mada bi oni voleli da je sve zaboravljeno”.
Pojam “etnički Srbi je otišao u prošlost, ali su posledice zločina ostale”, konstatuje Antonić.
U modi je i pojam “Zapadni Balkan”. Namere naših neprijatelja, koji se predstavljaju kao prijatelji, iste su. Uništavaj i rasparčavaj ono što je od države Srbije i Srba ostalo, a za početak, kao i obično, briši imenicu Srbija i pridev srpski. Pominju ih samo u negativnom kontekstu.
– Svi su saglasni u jednom – država Srbija nije više u centralnom delu Balkanskog poluostrva već na “zapadnom Balkanu”. To što je Jovan Cvijić tvrdio drugačije, a o čemu nepobitno svedoči i položaj zemlje na geografskoj karti, nikog previše ne intrigira, zaključuje Antonić i sugeriše: “Upamtite, Srbi! Niste krivi! NATO je zločinac. Mi Srbi smo žrtve. Ko vam drugačije kaže – laže! NATO je uvek na zlo spreman. Laž i ubijanje su svrha njegovog postojanja. Imajte stalno ovo na umu. Da se ne zaboravi!”, savetuje poznati srpski etnolog.
Neobrazovani činovnici
– Da nije Jovan Cvijić napisao kapitalnu knjigu “Balkansko poluostrvo”, mi bismo danas stvarno mogli da poverujemo da se država Srbija nalazi na “zapadnom Balkanu”, piše Antonić.
– Zbog javnog iznošenja neistina nekad se prekršajno, čak i krivično odgovaralo, jer su javno izgovorene laži uznemiravale javnost. Danas niko ne odgovara. Svakom je dozvoljeno – od najviših predstavnika vlasti države Srbije do novinara, urednika, televizijskih voditelja i analitičara – da državu Srbiju trpa u “zapadni Balkan”. Celu državu izmeste sa centralnog dela Balkanskog poluostrva na “zapadni Balkan” i pri tome još reč “zapadni” pišu velikim početnim slovom. Valjda pod utiskom da su na zapadu svi izuzetni.
Većina njih koji ovo javno govore tvrdi da je završila fakultete. Što domaće, što strane. Pojedinim su javno u parlamentu čitane ocene iz indeksa. Sve desetke i poneka devetka. A onda izgovore da je Srbija među državama “zapadnog Balkana”?! Zar je teško u geografsku kartu pogledati i videti da zapadnom delu Balkanskog poluostrva danas pripadaju evrounijatske provincije i antropogeografske predeone celine Slovenija, Istra, Dalmacija, Kordun, Lika, Banija, Hrvatska i delovi Republike Srpske. Zar je moguće da od toliko činovnika zaposlenih radi što bržeg ulaska ili prolaska kroz otvorena poglavlja niko ne zna gde se nalazi država zbog koje sve zdušno rade.
Važno je uvek stvari nazivati pravim imenom. Prava imena su stara i nisu data bez razloga. Na nama je da reči čuvamo, jer reči čuvaju nas. Bar toliko možemo učiniti. Nije sve u Tviteru i tvitu. Pre tvita su bile poslovice, izreke, stihovi, rodoljublje, vera, reči. Nije se valjda vratilo vreme i posle tvita tvit, navodi Antonić komentarišući događaje sredinom druge decenije 21. veka.
Cvijića niko nije osporio
Definiciju Balkanskog poluostrva koju je dao naučnik svetskog glasa niko do dana današnjeg nije osporio, podseća Antonić.
“Pošto je Balkansko poluostrvo sa istoka, juga i zapada ograničeno morem, ostaje nam samo da ga ograničimo sa severa. Sava i Dunav dobra su granica u geografskom pogledu. Ali od sastava Kupe sa Savom, pa na zapad teže je odrediti severnu granicu. Uopšte se uzima da ona najpre ide Kupom, pa se dalje nastavlja u pravoj liniji preko Dinarskih venaca do Rijeke na Jadranskom moru. Ova granica je umnogome veštačka i ona je jedno vreme uglavnom bila politička granica između Turske i Austrije. Prirodnije bi bilo da severna granica Poluostrva produži uzvodno od ušća Kupe dolinom Save i Ljubljanskim basenom do veze Dinarskih planina sa Alpima. Na zapadu je njegova granica jasno obeležena rekom Sočom”.
Koridor umesto auto-puta
Nisu samo geografski pojmovi u pitanju, piše Antonić i dodaje da se promene reči se rade u mnogim oblastima. Sad je u modi umesto reči put, auto-put ili drum, reč koridor. Koridori na sve strane. U rečniku piše da je koridor “hodnik koji spaja delove kuće”. Ovog objašnjenja malo ko se seća. Drugo značenje je “vazdušni koridor, a treće: “uski prostor zemlje koji prolazi kroz tuđe državno područje i veže državu sa morem ili drugom državom. Kad se pogleda u pravne knjige, videće se da su koridori zaštićeni odredbama Međunarodnog prava.
Dreka zbog Niša
Kad se završi “koridor do Tirane u Albaniji”, nemoj da se začudimo kad se pojave međunarodni NATO saobraćajci koji će regulisati put kroz državu Srbiju. Zato i tolika dreka američkih stipendista i zvaničnika zbog srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu. Našao se na “koridoru”, zaključuje Antonić.
