“Oko nas eksperti. Međunarodni, regionalni, domaći, finansijski. Gde god da pogledaš, nekog eksperta vidiš. Nema istraživačke oblasti ako nema eksperta. Nema drugog znanja do ekspertskog. Nema mišljenja ako nije od eksperta. Isključivo na liniji evrounijaćenja. Ekspertize, projekti, kapaciteti, korporacije, modeli upravljanja, biznis planovi, održivi, neodrživi. Svega tu ima. Med i mleko”, piše etnolog Dragomir Antonić u knjizi “Krivda i pravda” u kojoj je sabrao kolumne u kojima je komentarisao dnevno političke događaje.
U kolumni objavljenoj 2012, Antonić je citirao reči sa sučeljavanja na televiziji sa nacionalnom frekvencijom “uglednih evropskih eksperata” klasične tržišno-ekonomske profesije:
“Ono jest da na pijaci nema ili je enormno poskupelo: od zeleni, preko zimnice, do svežeg mesa. Navodno nema više domaće stoke, jer nema seljaka, pa klaničari ne mogu da kolju zbog čega su im neuposleni kapaciteti, a povećani troškovi, što u nevolju dovodi prodavce u mesarama koji nemaju robu za prodaju građanima, a koju građani opet ne mogu da kupuju zato što dinar slabi, a evro jača, što realna primanja čini manjim, a robu koje nema skupljom. Znam da ništa niste razumeli. Nisam ni ja. Nismo eksperti.”
Med i mleko velegrada
– Onda se javi prvi veliki problem. Ima novca, ima volje i imanja, ali nema znanja. Kako orezati voće, kad posaditi povrće, čime nahraniti svinje, kravu, kozu, kad orati, a kad livadu pokositi. Kako kokoške sačuvati i naterati da jaja nose na određenom mestu? Kad kvočku nasaditi da piliće izleže? Češkanje po glavi, maglovito prisećanje kako su to naše babe i dede, majke, tetke, strine radile. Sad smo mi u njihovim godinama, šesta decenija je odavno načeta, a mi ne znamo ništa od onog što su naši očevi i dedovi svakog dana radili. Radili su, svojim očima smo gledali, čak i pomagali kad bi nas nekim obećanjem namamili. Ali nismo se trudili da pokazivano stvarno naučimo – navodi Antonić.
“Gledali smo napred. Daleko van našeg sela ili varošice. Misli i pogledi su nam bili upereni ka velegradskim svetlima gde teče med i mleko, a zabava nikad ne prestaje.”
– Znanja koja smo stekli u velikim gradovima ne vrede nam mnogo u selima. Ne vrede više ni u gradu. Kome je potreban omatoreli stručnjak za samoupravna akta, radničke savete, ekonomiku socijalističkih preduzeća? Kome su potrebni slovoslagači, proizvođači pisaćih mašina, upravni radnici, majstori za popravku penkala…
Barjaktari privatizacije
“Ponovo smo u kratkom životu žrtve ideoloških i tehnoloških revolucija. Od socijalizma, do nečeg što bi trebalo da bude kapitalizam prešli smo dok trepneš okom. Školovani smo u socijalizmu, a sad bi trebalo da zaslužene plodove (penzije, ušteđevine, nepokretnosti) uživamo u kapitalizmu. Trebalo bi, ali neće moći.
Ne daju bivši drugovi i njihova deca. Oni kojima su bila puna usta socijalističke pravde i suverenosti postali su barjaktari privatizacije ili dolarskog neoliberalizma. Završivši kurs u Kumrovcu, stekli su uslov za letnje kurs studije na Džo Bajden – Sopranovom fakultetu. Završivši studije razmileli su se po svim važnim pozicijama u zemlji Srbiji. Njihov moto je jednostavan: Oteli smo što smo mogli, ali nećemo stati dok još ima nečeg što se može otimati!
Šta nama koji imamo samo biografije preostaje? Da budemo “glupi” kao koze ili pametni kao “evropski eksperti” domaćeg porekla? Dokazano je da koze nisu glupe, već spadaju u visprene domaće životinje. Brste samo zdravo mlado lišće i lekovite trave koje neće pasti ovca ili krava. Zato se kozje mleko smatra lekovitim. Sir takođe.
Kad sve znamo nema nam druge nego udruživati se i obnoviti znanja koja smo imali. Nije red da mi budemo neobrazovaniji od naših dedova i baba. Čitajte deci rodoljubivu poeziju, čuvajte koze i naučite kako se nasađuje kvočka. Ko to nauči ima će pilića napretek. Biće nezavisan, slobodan i zdrav. Bez evropskog eksperta. Čuvajte i volite Srbiju. Zaslužila je”, piše Antonić u knjizi “Krivda i pravda”.
Evropski pečat i zapovesti
Nema više domaće pameti. Niti domaćih znanja. Svaka sitnica mora imati “evropski pečat”. Od formulara do raznoraznih projekata, izgradnje mostova i puteva, sve nam moraju preporučiti i odobriti stranci, i to evropski, jer u protivnom strane banke neće dati novac. Sad jedini u svetu imamo deset evropskih zapovesti. Na Božje smo odavno zaboravili.
Više nam ne važe napisane biografije, već moramo imati CV. Koga nešto upitaš, on odgovori: Pošalji CV. Pojavile su se i agencije koje vam, za novac, mogu napisati CV, garantuju da će biti napisan potpuno u skladu sa evropskim konvencijama. Peglanja i prepravki biografija bilo je i u ranijem vremenu, ali tad se radilo pojedinačno i u ime viših, nacionalnih interesa.
U tom silnom napredovanju kad smo već daleko odmakli, a tamo gde smo stigli nismo pronašli ono zbog čega smo napredovali, odjednom smo primetili da nam je bilo bolje da nismo krenuli ka progresu.
Čekajući plodove
Mi stigli, a progres nije ono čemu smo se nadali. Nema progresa, ali nema ni regresa, što nas je teško pogodilo. Sve je ispalo obećanje ludom radovanje. Pojedini, shvativši mane napretka, odlučili da se vrate u stanje pre progresa.
Nije nešto naročito, ali može se živeti. Došavši u sela odakle su krenuli shvatiše da su se i tu mnoge promene desile. Kuće još uvek stoje, njive zaparložene, voćke neorezane. Nije idealno, ali uz malo rada i mnogo znanja može se ponovo dovesti u red. Bogu hvala, nešto se novca sačuvalo, pa će se preživeti dok ne stignu prvi plodovi sa imanja, piše Antonić.
