Etnolog Dragomir Antonić u knjizi “Krivda i pravda”, objavljenoj početkom ove godine, konstatuje da se u Srbiji godinama već gube rodoljublje i patriotizam. On smatra da rodoljublje treba da se uči i neguje i predaže da se u škole uvede kao obavezan predmet.
Da li bi predsednik Srbije u parlamentu mogao da izgovori jedno od hiljadu imena Srba poginulih u ratu 1999, kao što je to svojevremeno učinjeno u američkom Kongresu, odavanjem pošte marincu Roju Ovensu, poginulom u Jemenu, pita se Antonić i dodaje da za to ne treba dozvola od MMFa.
Ne ići na doboš
– Rodoljublje se uči. Kao što se uči strani jezik, matematika, geografija. Uči se svuda i na svakom mestu: u porodici, školi, igri, knjigama, na filmu i televiziji. Rodoljublje je obavezan predmet, a ne izborni. Evrounijate će reći da je samo Srbima nepotreban.
Od pamtiveka je rodoljublje upisano u knjigama, pa ne treba da čudi zaključak da “ako hoćeš narod da uništiš ili državu razbucaš, najpre slomi narodni duh, rodoljublje”. Nema naroda koji može opstati bez rodoljublja. Nema države bez rodoljublja, ističe Antonić i dodaje:
– Kad uništiš rodoljubivu dušu, uništio si sve: teritoriju, ekonomiju, proizvodnju, kulturu, stvaralaštvo. Mogu da se koriste i strane reči: patriotizam ili nacionalizam, ja volim naše, srpske reči, ali efekat je isti. Kad nestane patriotizma, nacionalizma, sve drugo ide na doboš, rekoše mudri Srbi.
– Mili bože na svemu ti hvala! Davno je uz gusle otpevao Filip Višnjić, a Vuk Karadžić zapisao i sačuvao. Nema, danas, za Srbe, a bogami ni za druge pravoslavne narode, važnijeg stiha! To je stih koji nas čuva, bodri, daje snagu, ali u isto vreme upozorava da budemo ljudi, pravoslavci, da ljubav pronosimo, svoje bližnje da pazimo, milosrdni prema drugima da budemo, molitvom da se branimo, pamtimo i praštamo, ali nikad da ne zaboravljamo. Zato smo s pravom pravoslavci. “Polupismeni težaci, gorštaci i goroseče, ali pravoslavci. Hvala im što nam kroz ove ljute godine sačuvaše ova brda i doline”, opeva Dobrica Erić u pesmi “Svi moji preci”.
Dirljiva scena
Govoreći prvi put u Kongresu, kao predsednik SAD, Donald Tramp je članovima oba doma objasnio glavne smernice unutrašnje i spoljne politike koju njegova administracija namerava da vodi u prvom mandatu. Nekima se dopalo, nekima ne.
Ali, Tramp je u Kongresu izgovorio ime Rajana Ovensa, vojnika koji je poginuo u Jemenu “dajući svoj život da bi Amerika bila bezbednija”. Dobio je ogroman, dugotrajan aplauz. Ustali su i demokrate i republikanci. Bila je tu i porodica poginulog vojnika. Scena je bila dirljiva. Mnogi su plakali, navodi Antonić.
O tom događaju se, piše on, kod nas niji baš pisalo, kao da se nije ni desio, pa je našoj javnosti uglavnom nepoznat.
Ne vole evrounijatski mudroseri, ljubitelji tuđe demokratije, ništa što ima bilo kakve veze sa rodoljubljem, jer znaju, s pravom, da je ljubav prema sopstvenom narodu utisnuta u svakom normalnom ljudskom biću. Valja je zato, znaju oni, isterati iz ljudske duše još u najranijem detinjstvu.
Kao da je rodoljublje đavo ili njegov šegrt. Zato su dečje vrtiće umesto slikama Kosovke devojke, Miloša Obilića, Momčila Gavrića i drugih znamenitih ličnosti iz istorije Srba ukrasili nekakvim Miki Mausima, vešticama, prasićima i ostalom menažerijom, navodi Antonić.
NATO je kriv
Da li je moguće slično uraditi u Parlamentu države Srbije, kao što je to uradio Tramp u Kongresu, pita se Antonić.
– Predsednik države Srbije se obraća narodnim poslanicima u Parlamentu, pominje npr. ime Bore Adžemovića, rezervnog kapetana prve klase, koji je izgubio život 20. aprila 1999. od bombi NATO-a na putu Srbica-Glogovac u toku obavljanja borbenog zadatka. Predsednik, npr. kaže da je kapetan Adžemović dao svoj život da bi Srbija bila bezbednija, a svi poslanici ustanu i jedan minut aplaudiraju. Može predsednik Srbije da pomene i bilo koje drugo ime od više od hiljadu poginulih vojnika i policajaca. Dali su život za državu Srbiju. Dali su život da bismo mi živeli u slobodi. Svako od njih je zaslužio sećanje i aplauz narodnih poslanika koje su izabrali građani Srbije. Da li je u parlamentu države Srbije moguće ono što je uobičajeno u Kongresu SAD?
Ako nije, ume li neko od poslanika ili predsedničkih kandidata da kaže zašto nije moguće? Zašto je život vojnika Srbina, poginulog u sopstvenoj državi Srbiji, manje vredan od života marinca Roja Ovensa? Dok ovo sebi ne razjasnimo, niko nas neće poštovati. Mogu od nas tražiti da ih potpuno zaboravimo. Zatim sledi priča za našu decu da smo mi, njihovi očevi i dede, krivi što ih je NATO čudovište bombardovalo i radioaktivnim otrovom zatrovalo. Major Tepić bi još na kraju mogao da bude prikazan kao terorista.
Upamtite, Srbi! Niste krivi za zločine koje je nad vama NATO činio. Nije kriv Slobodan Stojanović, iz sela Donja Kamenica, koji je imao samo 11 godina, što je hteo svoje kuče Lesi da odveže. Pamtite, Srbi! – savetuje Antonić!
Kaje li se Klark?
Antonić se priseća i početka NATO bombardovanja, 24. marta 1999, jer ga građani Srbije pamte po zlu koje su im je učinjeno.
Komandant NATO bio je američki general Vesli Klark. Godine 2000. u Okružnom sudu u Beogradu osuđen kao ratni zločinac. Ako ima savesti, trebalo bi da se kaje se zbog svih zločina. Na primer nad Sanjom Milenković i Milicom Rakić. (Sanju je na Varvarinskom mostu od spasa bombi delilo samo deset metara, a trogodišnja Milica je poginula na noši u kući u Batajnici). Antonić Klarka, kako kaže, prepušta Gospodu, i postavlja pitanje možemo li mi nešto danas ili sutra da uradimo. Ne košta ništa, nije potrebna saglasnost MMFa, Svetske banke ili stranih investitora – piše on.
