Krejn je bio vođa ultradesničarske organizacije “Britiš muvment” kojoj je pripadala većina londonskih skinhedsa. Bili su poznati po brutalnosti i nasilju, a njihov vođa bio je najzaslužniji za taj “ugled”.
Međutim, niko od nasilnika koji su napadali nedužne građane sa Krejnom nisu znali njegovu tajnu. Niki je bio homoseksualac. Dvanaest godina bio je najluđi i najnasiljniji mladić u Londonu. Radio je kao izbacivač u gej barovima, pio je i đuskao. Godinama je svoja dva života držao na sigurnoj udaljenosti, ali to nije moglo da traje večno. Niki Krejn imao je neobično poreklo za arijevca, njegova majka bila je Italijanka, živeo je sa deset braće i sestara u kući koju su delili sa komšijama u Kentu, u Engleskoj.
Britiš muvment je bio otvoreno nacistički pokret. Vodio ih je Majkl Meklahlin, on je regrutovao klince iz siromašnih radničkih porodica, skupljao ih je oko fudbalskih stadiona i na pank koncertima.
”Adolf Hitler je bio moj bog. Bio mi je lični Firer, moj vođa. Sve što sam radio, radio sam za Adolfa Hitlera”, rekao je Krejn u jednom intervjuu 1992. godine.
Krejn je brzo napredovao u neonacističkoj hijerarhiji, organizovao je regrutaciju i napade na manjine. Postao je Meklahlinov telohranitelj, vodio je vikend kampove za paravojnu obuku. I za kriterijume skinsa bio je brutalno nasilan. Kada je 1978. na jednoj londonskoj autobuskoj stanici polomljenom flašom napao porodicu crnaca, jedan sudija ga je nazvao “gorim od životinje”.
Svi skinsi su mu se divili. Nije znao da sroči normalnu rečenicu, ali je postao poštovana figura krajnje desnice koja je mislila da je harizmatičan. Neki kažu da je bio simpatičan i prijateljski raspoložen prema članovima svoje organizacije, ali svi su navodili da je bio sposoban samo za najbanalniju konverzaciju.
Jednom prilikom u gej klubu ugledao ga je Džon Birn, takođe skins, on mu je prišao i predstavio se. Krejn se sviđao muškarcima, ali je sve do 1984. godine tvrdio da nije spavao sa muškarcem. On i Birn su počeli da se druže. Homoseksualci sa kojima se Krejn družio nisu smeli da znaju da je skinhed, dok njegovi prijatelji u “BM” nisu imali pojma da je on bio gej.
Na neonacističke skupove dolazio je sa devojkama, ali nikad se nisu dugo zadržavale. Nije voleo žene, priznao je kasnije, uopšte ih nije voleo. Ali podržavao je glasine da je nekoliko devojaka zatrudnelo s njim. Skinsi nikad nisu posumnjali u njegovu muškost.
Ipak, sve je uskoro bilo razotkriveno. Antifašistički magazin Srčlajt, vrlo čitan među ekstremnim desničarima, 1985. objavio je veliki članak o Krejnu. Spomenuta su njegova divljanja, kao i zatvorski dani. A na kraju je otkriveno da je večeri provodio u poznatom gej baru.
Iako su skinsi znali da je to glavni gej klub u Londonu, pravili su se da nisu čuli ovu informaciju, a Krejn je sve porekao. Kružile su glasine da su jedan huligan i skins otišli u klub i napali Krejna raznim uvredama, ali prema priči on ih je tako izudarao da se više niko nije usudio da mu priđe i vređa ga. Vlasnik kluba u koji je odlazio potvrdio je da je Krejn bio redovan gost.
U narednim godinama putovao je na Tajland često, tamo ga niko nije znao, a povremeno se pojavljivao u amaterskim gej porno filmovima sa temom skinsa.
Jednom prilikom je u emisiji 1992. godine izjavio da zna da je gej od kad je postao skinhed. Počeo je da se oseća kao licemer jer je njegov pokret prezirao homoseksualce.
Krejn je prvi put bio ono što zaista jeste, međutim ne zadugo. Njegov prijatelj Birn dolazio je u London i radovao se ponovnom susretu dva druga, međutim kad ga Krejn nije dočekao na stanici, Birn se zaputio u njegov stan. Tamo su mu rekli da je Krejn mrtav. Umro je od bronhijalne upale pluća 1993. godine, bolesti koja je odnosila živote u tom periodu.
