Detalji iz života Nenada Lalatovića za koje nikada niste čuli. O smrti, životu, kajanju, suzama, prijateljstvu, ljubavi.
– Znaš šta mi je jedan od najvećih motiva u životu? Ono, šta me tera da uspem? Uvrede! Uvrede me dodatnu motivišu da nešto postignem. Kad mi bivšu ženu nazivaju kurvom, kad mi vređaju ćerku… Za mene je porodica sve! To kod mene izaziva revolt i bes, ne znam kako drugačije da ti objasnim!
E, u meni se onda probudi zver! Pazi, nije nimalo lako slušati i gledati sve one ljude kako ti se smeju u lice tokom utakmice. Al’ ja onda dobijem neku neverovatnu snagu da se pretvorim u nešto što nisam. Kad sebe vidim posle toga, bude me sramota, ali to je neka energija u meni, otkud znam…
Gledaj, ja sam fudbal uvek shvatao ozbiljno. Mnogo ozbiljno. Znao sam, recimo, ko klinac, da se potučem s drugarima na igralištu! Odrastao sam na Dorćolu i Karaburmi. Išao sam u dve osnovne škole, „Jovan Cvijić“ i „Braća Baruh“. Evo, na primer, ovo: igramo utakmicu „sedam na sedam“. I, dvojica mojih dobrih drugara nisu htela da igraju fudbal s nama u dvorištu, nego dohvatili neke figurice i igraju se njima… Briga ih kako se odvija meč, razumeš. Klinci smo, imamo po osam-devet godina. I, pazi sad. Gubimo. I, šta ja radim… Trčim do njih, vičem, uzimam im te figurice i bacam o zid! Urlam! Urlam, a oni me gledaju, u fazonu, jesam li lud. Znaš kako, dosta puta su drugari izbegavali da se takmiče sa mnom, jer sam ja sve to doživljavao krajnje profesionalno, od malih nogu. Znao sam da zaplačem kad gubim utakmicu. Takav sam se rodio.
Matematiku sam obožavao
Živeo sam u naselju u Višnjičkoj. Igrali smo fudbal u jednom dvorištu. Brat i ja smo mnogo voleli životinje. I naši majka i otac su nam od malih nogu priuštili psa, zečeve i kokoške. Pazi, kokoške! Potom je došao vrtić. Stvarno lepo druženje. Bio sam slobodan, imao dvorište, mnogo trčao. Tamo sam živeo do devete godine i onda se selim na Dorćol.
Bio sam dobar đak, voleo sam školu. Od predmeta najviše srpski, matematiku i fizičko. Matematiku sam obožavao, to je bio moj omiljeni predmet. Majke mi! Voleo sam da računam i to mi je išlo od ruke. Mnogi su se žalili na dvočas matematike, a meni ne bi smetalo i da smo ceo dan imali samo taj predmet! Mene su brojevi uvek privlačili. Opet, nisam bio ljubitelj hemije, fizike, muzičkog… Pa, gde ja da sviram flautu?! Aj’ zamisli! Na te časove nisam išao! Ha-ha-ha! Odem u dvorište da igram fudbal. Kažnjavao me otac zbog toga… Dobijao sam batine.
Sam s bratom
Krenuo sam u srednju, upisao Ugostiteljsko-turističku, onu na Zelenom vencu. Tad sam već bio u reprezentaciji, trenirao mnogo. Plus, imao sam neke porodične probleme… Al’ polako, čućeš… Godinu dana brat i ja smo bili sami kod kuće, jer je tata bio sa mamom na lečenju u Francuskoj. Nisam se nalazio s društvom, ni u kakve grupe se nisam uvlačio i nisam išao u školu. Dvaput dnevno sam trenirao, nekad i tri puta, a u školu sam krenuo vanredno. Dešavalo se da između treninga uopšte ne idem kući. Ceo dan sam bio na Marakani. Naprave mi tamo sendvič od paštete i šunke, a ja gledam treninge prvog tima. Sećam se Riznića, Sakića, ranije Binića, Mihajlovića… Kad oni prolaze kolima, mi zastanemo, kad prođu, nastavljamo. Tuširao sam se tri do četiri sata, jer mi je bilo dosadno. Onda uveče dođem kući, brat mi napravi večeru, a ja uveče na „25. maj“, opet na fudbal. I tako svaki dan. A fudbaler sam postao slučajno…. Zahvaljujući ekskurziji u Sutomoru kad sam imao osam godina. Tamo je organizovan turnir u fudbalu i ja sam proglašen za najboljeg igrača. Onda je nastavnik fizičkog Sveta rekao mom ocu da bi bilo najbolje da me pusti u neki klub da treniram. Tako sam došao u Crvenu zvezdu kod Tome Milićevića. Od tog trenutka celo svoje detinjstvo i mladost proveo sam u Zvezdi, do svoje dvadeset pete.
Nisam znao šta je rak
Imao sam 15 godina kad sam ostao bez majke. Nje se uvek setim, moje dobre Dobrile. Radila je u bolnici, ustajala svako jutro u pet, spremala nam ručak svaki dan, prala veš, peglala naše stvari, brinula o meni, bratu i ocu, nikad se nije desilo da nas uveče ne uspava… Živela je za nas tri muškarca, za tatu Borislava, brata Aleksandra i mene. Pomagali smo mi njoj, ali je ona bila stub kuće. Imao sam stvarno prelepo detinjstvo, ni u čemi nisam oskudevao. Nas šestoro živelo je u 40 kvadrata. Baba, deda, tata, mama, brat, ja. Sećam se dana kad se majka razbolela, odnosno kada smo mi saznali da je bolesna. I ovo prvi put pričam. Pamtim i pamtiću taj dan dok sam živ. Imali smo psa i trebalo je da mu prenesemo kućicu na terasu, al’ nije moglo nikako nego kroz prozor. I, mama, da nam pomogne, podigne kućicu i oseti bol ispod pazuha. Ode na pregled i tamo joj kažu da ima rak dojke. Nisam tad bio ni svestan šta to znači. Rak dojke?! Nemam pojma o tome. Tek posle godinu dana shvatio sam koliko je to opaka bolest. Majka se operisala i krenula na hemioterapije. Bila je u Francuskoj na zračenjima. Sećam se da joj je opala kosa… To isto nikad neću da zaboravim… Oporavi se ona nekako i vrati se na posao medicinske sestre. Mi smo joj svi govorili da je još rano. Radila je sa decom i to je mnogo volela. Sećam se, jednom je sama ušivala mog brata kada se ovaj bio nešto povredio, isekao se, šta li. Međutim… Naiđe nova nesreća. Mama dobije rak kostiju i padne u krevet. I mnogo se namučila… I te slike, kad se ona muči, ta njena bol, meni su ostale u sećanju. Nije mogla da se kreće. Brat, tata i ja smo je kupali uljem. Stavimo krpu, uspemo ulje i trljamo joj kosu. Koža joj se sušila, pa smo joj trljali kožu… Evo, stvarno ti kažem, ovo prvi put pričam, je l’ vidiš koliko su mi oči pune suza? I sad… dvadeset osam godina posle…
I evo još i ovo, kad već pričam… Dosta puta se dešavalo da ne može u toalet, pa sam znao da osetim neprijatan miris, a ona se stidi… Gleda me… Pamtim taj njen pogled i danas. Znaš kako je to… Nije mi bilo teško da je podignem, naravno, da je odnesem do kupatila, da je operem i obrišem. To je moja majka. Majka. To su velike traume kroz koje sam prošao. I to ne bih voleo da se bilo kome desi. Bilo kome. Imao sam samo 16 godina.
Još životnih muka
Eto. I uz sve to sa majkom, nama se u isto vreme dešava još jedna velika porodična tragedija. Aleksandra u to vreme udara autobus. Bio je klinički mrtav, proveo je u komi 25 dana, jedva je ostao živ. Nisu mu davali ni promil šanse da će preživeti. Kada je sve prošlo, nazvali su ga fenomenom. Brat u jednoj bolnici, majka nepokretna kod kuće ili u bolnici na Zvezdari. Više sam vremena tad proveo po bolnicama nego kod kuće. Dva treninga i bolnica, i tako svaki dan, skoro dve godine. Ni danas ne mogu da idem u bolnicu. Ostao mi je taj miris u nosu i ustima… Kad priđem bolnici, povraća mi se.
Bio sam s majkom do njenih poslednjih trenutaka. Taj dan kad sam je poslednji put video nikad neću zaboraviti. Tata, brat i ja odemo kod nje u zvezdarsku bolnicu, u posetu. Sedimo pored nje, pričamo… I kad smo krenuli kući, mama me pozove da se vratim. „Nenade, dođi“, kaže mi. Priđem: Reci, mama… „Nenade, tebe tvoja mama voli najviše na svetu!“ Poljubim je i odem. Bilo je to poslednji put da sam je video.
Sutradan sedim sam kod kuće. I da vidiš kako to sve sudbina namesti… Sedim i razmišljam da odem u posetu kod nje. Zovem taksi, ali koji god da sam okrenuo nije bio slobodan. U tom trenutku zvoni neko na vrata. Pogledam na špijunku i vidim desetak ljudi. Prva reakcija mi je bila – neki lopovi… Onda vidim doktora Musulina iz Zvezde, našeg kućnog prijatelja. Vidim tatu, strica… Odmah sam znao šta se desilo. Zvonili su oni jedno 15 minuta najmanje. Tek onda sam im otvorio vrata. Pokojni doktor Musulin – on je umro kasnije od iste bolesti kao i moja mama – zagrli me i kaže mi da mi je majka umrla. Bio sam toga svestan, da će se to desiti, da mora da dođe taj dan, ali…
Da ih ne obrukam
Gubitak majke je mnogo uticao na mene. Bila je to velika trauma. Sećam se da sam se mnogo ugojio, sigurno deset kila za mesec dana, možda i više. Jeo sam po ceo dan. Toliko je to meni palo teško. Onda me Stane Karasi, trener, uhvati pod svoje. Trenirao sam kao lud i skinuo višak kila. Mnogo sam patio za majkom. Znao sam da dobijem i visoku temperaturu, čak i 40! Ona je bila divna žena. Sećam se njenih kolača, toga kako je držala našu porodicu. Bila je pravi stub kuće. Opravdavala mi je časove, želela je da uspem u fudbalu. Jednom, sećam se, uhvate mene neke lutke i ja rešim da napustim fudbal! Držalo me to dva dana. Al’ majka mi nije dozvolila. Pričala je sa mnom, rekla da to ne smem da uradim, da nije dobro, da sam blizu da uspem, da moram… Eto, i to ti je fudbal. Sa jedne strane bio sam nesrećan, privatno, a sa druge strane, fudbal me činio srećnim. Posle svega, nastavio sam da treniram još više, želeći da majku, ali i oca učinim ponosnim. Ta očeva sreća kad vidi da mi ide, to je neprocenjivo. Kad ga vidim na utakmici, ne razmišljam da odigram dobro, već da ga ne obrukam.
Otac se ljuti
Sad ako ne okrenem oca jedan dan, on se ljuti na mene. U godinama je, voli da se čuje sa mnom, da popriča. I njemu teško pada što me vređaju. Odrastao sam u vreme devedesetih, svi znamo kakve su to bile godine. I to na Dorćolu i Zvezdari. Družio sam se sa, kako to sad vole da kažu, „žestokim momcima“. Mnogi od njih više nisu među živima. Bio sam na prekretnici. Mogao sam i ja da krenem tim putem. Ali imao sam dobrog oca. On je tu odigrao presudnu ulogu.
Prva ljubav
O čemu još da pričam? O ljubavi?! Pa… ajde! Bio sam tinejdžer. Sa tom osobom sam proveo četiri i po godine. Voleo sam je jako, baš jako. Prava dečačka ljubav, što bi se reklo. Kad se posvađamo, nisam mogao da jedem po dva dana. Kad zazvoni telefon, molim boga da je ona. Kad se javim i vidim da nije ona, ja se razočaram. Svako ko je u tim godinama bio zaljubljen razume to stanje. Nisam se odvajao od nje. Pratio sam je trolejbusom 41 do kuće, pa se sam vraćao. Cvetao sam! Kad bih je zagrlio i poljubio, bio bih najsrećniji čovek na svetu. Nismo ostali u kontaktu. Ona ima porodicu i decu. Želim joj sve najbolje, bila je divna devojka. Znam da će se prepoznati u ovome što sad pričam. Bila je uz mene kad mi je majka umrla, mnogo mi je pomogla da sve to prebrodim. Bila mi je podrška.
Smuvao Ivu uz vodu
Moja bivša supruga Iva i ja imamo sjajan odnos, iako nismo zajedno. Upoznali smo se na Dorćolu u kafiću. Bilo je leto, dolazi neka devojka, nosila je japanke i suknjicu, i nešto se valjda desilo u gradu i ona je to prepričavala svom društvu… Ja slušao šta ona priča i uključim se… Kažem, nije to bilo u tom kafiću, već u drugom. Ona me pogleda i kaže: „Nisam vam dozvolila da pričate sa mnom. Molim vas, gledajte svoja posla!“ Ja u tom trenutku opalim da se smejem! Sutradan, Nemanja Vidić i ja odlazimo u kafić i opet je vidim tamo. Ja joj mašem, ona me pogleda, i ne gubim vreme, odmah joj pošaljem turu pića. Prihvata… Nadam se nekoj reakciji, nečemu… Ali ništa. Treći put, to veče, Vida, društvo i ja odemo na neku muziku na splav. Opet sudbina. Moj i njen sto jedan preko puta drugoga. Ona sa šest drugarica. Šta je ovo?! Reko’, e sad moram da je upoznam! Nešto smo mi đuskali, ona gleda mene, ja nju… Osamimo se. Ja je pitam šta će da popije, a ona kaže – vodu! Pa, gde vodu, vidi je šta pije?! Mene sramota da naručim neko alkoholno piće, pa i ja naručim vodu. Kad je krenula kući, razmenimo brojeve telefona… Ja se vratim u Šahtjor, ona na studije u London. Zabavljali smo se tako tri i po godine, a u braku smo bili 11 godina.
Ti si grobarka?!
Kad sam je upoznao, nisam znao kako se preziva. Vukić mi jedan dan kaže iz koje je porodice moja Iva. Zvonimir Vukić, nas dvojica smo bili zajedno u Šahtjoru. Priđe mi jednom i pita me: „Je li, bre, s kim se ti to zabavljaš? Zvao me jedan prijatelj da me pita za tebe.“ Pitam, koji prijatelj. Kaže, otac tvoje devojke. Pitam, ko joj je otac?! Kaže, kako ne znaš, to je ćale Stefana Babovića (Milija Babović, biznismen, op. a.), oni su svi iz Partizana! Reko’, ko, bre, iz Partizana, kakav Partizan?!
Onda je okrenem i pitam je: „Je li, bre, što mi ne kažeš da si grobarka?!“ Ma, ni mene ni nju to nije interesovalo, samo smo se dobro zezali. Sa Ivom postaje ozbiljno kad ona završava svoje studije. Već na početku sam joj rekao da to mora tako, jer ona treba da završi fakultet u Londonu, a ja ugovor u Šahtjoru. Znam da bih se mnogo vezao za nju da je došla kod mene u Donjeck, jer sam bio u inostranstvu, da je došla, prekinula bi studije. Sigurno! A ja to nisam želeo. Kad sam video da ona hoće sve da batali zbog mene, to nisam dozvolio, iako sam želeo da živi sa mnom.
Letovanje u Grčkoj, na Kritu i u Atini odredilo je našu sudbinu. Proveli smo zajedno 30 dana. Sami! Mene su mnogi pitali da li sam normalan, kako mogu s devojkom da budem toliko vremena sam. A meni lepo! Prelepo! Tu smo videli da se slažemo, da smo jedno za drugo. Počeli smo da živimo zajedno. Bili smo na jednoj svadbi, kod mog sada nažalost pokojnoj druga Dekija i njegove Bojane. On je tada rekao Ivi, koja devojka mene odvede na more samog, ja ću se tom devojkom oženiti. Tada nisam znao da su ona i Deki pričali o meni. Uspela je da me odvede na more i tu sam znao da je to – to.
Kako sam je zaprosio? Isto smo bili na svadbi i ja sam joj rekao da bih voleo da se uzmemo. Ona me pita kad, ja kažem – odmah! Ona opet: „Je l’ hoćeš?!“ Ja: „Hoću!“ „Ajde, zovi tatu!“, kaže mi. I ja okrenem ćaleta, upalim auto, odem na Dorćol i kažem mu: „Rešio sam da se ženim! Iva mi je rekla ‘da’!“ Nas dvoje smo tada napravili pravi potez, iako više nismo zajedno. Mi smo sada najbolji prijatelji, imamo troje dece, koje smo dobili za tri godine i deset meseci.
Teška vremena
Kad smo se razišli, prvih šest meseci bilo je teško. Sada Iva mene okrene kada ima neki problem, ili samo da se čujemo. Nedavno me zove, pita, je l’ bi hteo da me izvedeš na večeru. Odmah! Odemo, sednemo, naručimo flašu vina, pričamo dva sata, prošetamo posle… Na kraju, ćao, ćao, svako svojim putem. Ja sam za nju uvek tu. Kad se ljudi razvedu, moraju da ostanu u normalnom i dobrom odnosu, jer nas dvoje imamo troje dece! Nismo se nas dvoje svađali, rekli bilo koju ružnu reč jedno o drugom. Danas-sutra, ako dođe do nečega, niko njima ne može da bude otac, sem mene. Ja želim da ona bude srećna s novim partnerom i sa tim nemam problem. O njenom ljubavnom životu ne pričamo, niti me to zanima. Želim da taj koji je bude voleo, da je poštuje. Sve što želim svojoj ćerki želim i njenoj majci. Da bude srećna! Koliko god mi imali super odnos, vidi se da našoj deci fali da im otac i majka budu zajedno. Oboje znamo da deca pate i zato moramo da im umanjimo bol, a to možemo samo ako se lepo slažemo. Nedavno sam bio na Kopaoniku, došli su Iva i deca. Bili smo svi zajedno. Potom smo proslavili zajedno moj rođendan. To je pravi primer za decu, da se roditelji poštuju kad više nisu zajedno.
Trofeji
Prva moja, da kažem, velika radost u životu bila je kad sam potpisao profesionalni ugovor sa Crvenom zvezdom, kada sam zaigrao za prvi tim, osvojio prvi od četiri trofeja i kada sam dao gol na derbiju. A moja najveća radost u životu jeste rođenje moje troje dece. Kad me pitaju da li bih voleo da postanem trofejni trener, ja kažem da to već jesam. Kako? Pa, tako što sam kao trener dobio troje dece i oni su moji najveći trofeji. Ina, Marko i Vanja! Ni Liga šampiona ne može da znači kao njih troje. Šalim se da je Kup Srbije moj četvrti trofej!
Prijatelji
Moji najbolji prijatelji od mladih dana bili su Dejan Stanković i Marko Pantelić. Znamo se od mlađih kategorija u Crvenoj zvezdi, kad smo bili dečaci. Odrasli smo zajedno, družili se, izlazili. Drago mi je zbog obojice, što Marko dobro radi kao potpredsednik Fudbalskog saveza, što je Deki trener Zvezde. Dejanu želim sve što želim sebi, da deset godina bude trener Crvene zvezde, osvaja trofeje i igra Ligu šampiona. Nikada nisam nikome želeo nešto loše. Znam da bi me bog kaznio ako bih poželeo tako nešto. Sećam se Duleta Jankovića, Frica, Gumenog, Marka Mitrovića, Zorana Urumova, Seada Muratovića, Pavla Delibašića, Gorana Drulića…
Slušaj sad ovo, malo ljudi to zna. Trebalo je da Drula i ja odemo zajedno u Barselonu B. On je otišao, ja nisam mogao jer mi je majka umrla. Umesto mene otišao je Srđan Pecelj. Odbio sam Barselonu da bih bio uz porodicu.
Nemanja Vidić blizanac
Ti koji dolaze iz Užica su opasni mangupi i, pod broj jedan, dobri ljudi. Kako smo se Nemanja Vidić i ja pronašli? I on i ja smo bili Zvezdina deca. Prihvatio sam ga kad je ušao u prvi tim. Imao je jak karakter kao i ja i odmah mi se dopao. Rođeni pobednik, agresivan na treninzima, borac.
Jednog dana, sednem u auto i krenem na ručak, kad – vidim njega, ide peške… Kaže mi, nema auto. Vičem, upadaj! Od tog trenutka nas dvojica postajemo nerazdvojni. Prijala mi je njegova energija i tada, kao i sada. Počinjemo da se družimo, a on kasnije kupuje „audi 80“! Ono jaje! Ludilo! To mu bio prvi auto! Trudio sam se na sve načine da mu olakšam boravak u Beogradu i Zvezdi. Koliko sam ja bio za njega, toliko je i on bio za mene. Sećam se naših derbija, utakmica, izlazaka… Bili smo toliko bliski da su nas u Crvenoj zvezdi zvali „blizanci“. Toliko smo bili vezani. Znali smo da se trkamo kolima ko će prvi da stigne na trening. On juri, ja jurim, nekada prođemo i na crveno! Mladost ludost! Volimo se kao braća! Prijateljstvo smo krunisali kumstvom. Kad je Vida rešio da se oženi mojom prelepom kumom Anom, pozvao me i pitao hoću li da mu budem kum. Jok i neću! Prihvatio sam sa zadovoljstvom, kumstvo se ne odbija! Kad je dobio prvog sina Luku, ja sam ga krstio. Naše kumstvo smo ojačali tako što je Vida krstio moju decu Inu, Marka i Vanju. Nas dvojica možemo da se ne vidimo mesecima, ali čim se vidimo, znamo koliko je sati. Njegovu decu gledam kao svoju, znam da i on tako misli za moju. Na Vidu gledam kao na rođenog brata. Nešto neverovatno.
Budućnost
Realan sam čovek. Nisam igrao u Italiji, Francuskoj ili Španiji, pa da vidim sebe tamo. Tamo može da radi neko poput Siniše Mihajlovića ili Dejana Stankovića. Istok je moja buduća stanica. Posle Vojvodine. Rusija, Ukrajina, Kina, ili neka arapska zemlja. Tamo bih voleo da radim. Imao sam dve dobre ponude iz Japana i Dubaija, ali nisam otišao zbog korone. Trebalo je samo da potpišem. Ima vremena. Kad budem jednom otišao u inostranstvo, tamo ću ostati deset godina.
Tako sam vaspitan
Mislim da će me ljudi pamtiti po dobrim rezultatima i iskrenom karakteru. Nikoga ne diram, ali kad me neko takne, vratim. Tako sam vaspitan na Dorćolu. Sećam se reči mog oca: sine, ako jednom siledžiji dozvoliš da ti lupi šamar, tući će te stalno, ako mu vratiš, više te neće dirati, tražiće nekog drugog da ga maltretira. Zato ja ne ćutim. Verujem u sebe, radim pošteno. A i kome da ćutim?! Nekima koji mi nisu do kolena?! Ili onima koji gledaju samo svoj interes? Eto. Nadam se da će me pamtiti i po tome da sam bio dobar čovek.