Predrag Lalević je specijalizirao na VMA u Beogradu, a dve godine je proveo na usavršavanju u Kopenhagenu. U nedelju, 4. maja 1980. godine, Lalević je isključio aparate koji su Tita održavali u životu.
"Zbog pada krvnog pritiska morali smo da prekinemo dijalizu. Svi članovi konzilijuma okupili su se oko kreveta. Tito se lagano gasio. Respirator je normalno radio, ali su se na EKG-u zapažale promene koje su ukazivale na skori kraj. Konačno, u 15.05 EKG je pokazao ravnu liniju. U punoj tišini proveli smo pored kreveta još 15 minuta, a onda sam pogledao profesora Bogdana Brecelja, najstarijeg u konzilijumu i pokazao mu aparate, na šta je on kimnuo glavom. Bio je to znak da ih isključim", ispričao je doktor nepoznatu priču o Titovom kraju.
Kako ste doživeli trenutak isključivanja aparata koji su održavale Tita u životu?
– Doživeo sam ga kao poraz, onako kao što svaki lekar doživi smrt pacijenta, ma kako on bezizgledno bolovao, uprkos nadljudskim naporima, koje sam s ostalim kolegama uložio brinući o predsedniku, vrlo često po dvadeset jedan sat dnevno, dakle uz jedva tri sata sna.
Lalević je Tita pratio na putovanjima, a ona su bila dobro čuvana tajna. Tokom 16 godina brige o predsedniku doktor Lalević je samo dva puta ima "posla".
– Osim trovanja hranom u Egiptu 1964. i Titove upale pluća godinu dana potom u Bugarskoj, moja 16-godišnja briga o njegovom zdravlju protekla je bez teškoća. Ipak, poslednja četiri meseca života i njegovo lečenje u Ljubljani debelo su naplatili višegodišnju privilegiju udobnih putovanja. Svakodnevno uz njega kad je radni dan trajao 16, a povremeno i 40 sati, za mene koji sam se mučio s hipofunkcijom štitne žlezde, bilo je uistinu iscrpljujuće. Trebalo mi je šest meseci da se potpuno oporavim posle predsednikove smrti.
