Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, koja se nalazi u samom centru Moskve, u blizini čuvenog „Arbata“, samo je pukom srećom ostala tu gde jeste, nakon incidenta davne 1979. godine, kada je jedan psihički oboleli mladić uleteo u nju sa bombom, u nameri da je digne u vazduh.
Ovaj incident je ujedno predstavljao i prvu pravu operaciju za čuvene ruske „Alfe“, koje su formirane nekoliko godina ranije, sa zadatkom sprečavanja antiterorističkih aktivnosti u tadašnjem Sovjetskom savezu, a funkcionišu i danas.
Operaciju neutralizacije ovog teroriste predvodio je Genadij Zajcev, sada već penzionisani general-major, koji je ispričao da je čudo što niko, osim tog mladića, nije stradao tom prilikom i što je zgrada ambasade ostala na istom mestu i danas.
– Sećam se tog 28. marta 1979. godine – jedno nepoznato lice upalo je na teritoriju ambasade SAD i zatražilo od diplomata da mu obezbede ulazak u SAD, gde je želeo da studira. Problem je nastao zato što je on polagao prijemne ispite da bi upisao Moskovski državni univerzitet ’Lomonosov‘, međutim – nije ih prošao – priseća se Zajcev.
Kako kaže general-major u penziji – nakon upada u ambasadu, počeo je da preti da će dići samog sebe u vazduh improvizovanom eksplozivnom napravom, nakon čega su se zaposleni u ambasadi obratili sovjetskim vlastima za pomoć.
– Po naređenju tadašnjeg šefa KGB-a stigli smo u ambasadu. Prethodno su specijalne službe i predstavnici Ministarstva inostranih poslova o svim detaljima već razgovarali sa američkim diplomatama, tako da smo imali zeleno svetlo da reagujemo na sve načine kako bismo razrešili situaciju – nastavlja priču Zajcev.
– Nije bilo isključeno da ćemo morati da primenimo silu, a dobili smo dozvolu i da koristimo oružje. Uprkos tome, pokrenuli smo pregovore sa zločincem, o kome u tom trenutku nismo znali ništa. Ja sam bio taj koji je vodio pregovore. Razgovor je bio prilično naporan, ali sam uspeo da doznam kojekakve informacije. Bio je to Vlasenko Jurij Mihajlovič, rođen 1953. godine, stanovnik Hersona, nekadašnji mornar. Tada sam već imao neke naznake da razgovaram sa psihički obolelim čovekom, što se potom i ispostavilo kao tačno – priča Zajcev.
Kaže i da je Vlasenko sve vreme prst držao na dugmetu i tako je pretio da je spreman da u bilo kom trenutku digne u vazduh i ambasadu i nas.
– Nisam uspeo da ga umirim, zbog čega su specijalci dobili naređenje da pucaju u njega. Ideja je bila da ga pogode negde u visini ramena te desne ruke, u kojoj se i nalazio upravljač za bombu; računali smo na to da će ga metak onesposobiti i da ćemo uspeti da mu ga otmemo. Međutim, nakon što su se začuli pucnji, on se brže bolje uhvatio za rame gde ga je pogodio metak i pobegao u jednu od službenih prostorija ambasade, gde je pritisnuo dugme i detonirao bombu – prepričava Zajcev.
Ishod je bio sledeći – mladi Hersonac je stradao od rana ubrzo nakon eksplozije, a bomba je samo prouzrokovala manji požar. Međutim, nakon sprovedene istrage, utvrđeno je da je bomba koju je napravio Vlasenko bila daleko složenija, ali da je, na sreću, zakazala.
Naime, eksplozivna naprava je bila napravljena iz tri segmenta, a nakon detonacije aktivirao se samo prvi, koji je bio napunjen barutom. Da su se aktivirali i drugi i treći segment, koji su bili napunjeni trotilom i pikrinskom kiselinom – pola ambasade bilo bi uništeno.
– Ispostavilo se da je Vlasenko mesec i po dana čuvao ovu kiselinu u deblu jednog drveta u šumi u predgrađu Moskve, te da se natopila vlagom, zbog čega se i nije aktivirala i tako su spaseni životi pripadnika “Alfi” i američkih diplomata – završava svoju priču Zajcev.
General-major u penziji Genadij Zajcev je ove godine proslavio svoj 85. rođendan. Dobitnik je ordena Heroja Sovjetskog saveza za doprinos u obezbeđivanju državne bezbednosti, za hrabrost i za neutralizaciju kritično opasnih zločinaca.
