– Tog jutra kada sam se probudio sa simptomima ebole, imao sam povišenu temperaturu. Bila je 38°C – više od uobičajene, ali ništa suviše ozbiljno. Odlučio sam da izostanem sa posla i ostanem kod kuće, kako bi svi bili bezbedni. Mislio sam da sam samo prehlađen, ali nisam bio toliko naivan da pomislim kako sam imun na ebolu. Do podneva, temperatura je porasla na 38.5°. Uradio sam brzi test na malariju, bio je negativan i to nije bio dobar znak. Pozvao sam vođu svog tima koji je poslao kolegu lekara u zaštitnom odelu kod mene kući.
Posle još dva negativna testa na malariju, znao sam da ću biti u izolaciji još najmanje tri dana. Test krvi na ebolu najčešće se pokaže negativnim tokom prva tri dana bolesti, pa smo morali da čekamo još nekoliko dana da bismo dobili tačne rezultate. U međuvremenu, bilo mi je sve lošije. Temperatura je porasla na 40.5°. Osećao sam mučninu i dobio sam dijareju. Na kraju je moj tim primenio intravenoznu terapiju i tako mi davao tečnost. Svi smo se nadali da je u pitanju denga groznica.
Četvrtog dana vođa mog tima došao je do prozora pored mog kreveta sa novostima.
"Kent, druže, stigli su rezultati tvog testa. Zaista mi je žao što moram da ti kažem da je pozitivan na ebolu". Nisam znao šta da mislim. Samo sam upitao: "Dakle, šta je naš plan?"
Sredinom oktobra 2013. preselio sam se u Monroviju sa suprugom Amber i naše dvoje dece. Planirali smo da radimo kao lekari-misionari u organizaciji "Samaritan’s Purse" tokom naredne dve godine. Prvi put sam čuo za širenje ebole krajem marta, kada smo bili na pikniku sa ostalim lekarima koji su živeli u našoj oblasti. Neko je upitao da li sam čuo za širenje ebole u Gvineji. Nisam čuo tada, ali sam tokom narednih nekoliko meseci postao jedan od svega dva doktora u Monroviji koji leči pacijente zaražene ebolom.
U našoj bolnici ELWA (Eternal Love Winning Africa) 11. juna primili smo poziv iz ministarstva zdravlja. Slali su dva pacijenta na naše odeljenje za izolaciju. Za dva sata koliko nam je trebalo da pripremimo sve za njihov dolazak, jedan pacijent je umro u ambulanti. Tokom sledećih mesec i po dana, broj pacijenata je rastao. Bili smo preplavljeni njima.
Dvadesetog jula otvorili smo veće odeljenje za izolaciju i spojili naš mali objekat sa obližnjom bolnicom i njihovim pacijentima. Istog dana sam odbacio Amber i decu na aerodrom, kako bi otišli u Teksas na jedno porodično venčanje. Trebalo je da im se pridružim nedelju dana kasnije. Ali samo tri dana posle njihovog odlaska, ja sam se razboleo.
Čak i sa lošim vestima, osećao sam mir. Nikada nisam pustio suzu, čak ni kada sam zvao suprugu da joj kažem: "Amber, moj test je pozitivan. Imam ebolu". Iako je ostatak moje porodice plakao, ja sam se osećao jakim u svom miru. Bog me je blagoslovio mirom koji je teško pojmiti.
Od kada smo počeli da lečimo pacijente zaražene ebolom u Monroviji, imali smo samo jednog preživelog. Video sam previše ljudi koji su umrli od ove bolesti. Ni Amber ni ja nismo znali kako se bolest završava.
U jednom trenutku neko mi je pomenuo eksperimentalni lek. Delovao je u slučaju majmuna, ali nikada nije bio testiran na čoveku. Pristao sam da primim lek, ali sam odlučio da ga prva dobije Nensi Vrajtbol, jer je bila bolesnija. Nisam želeo da glumim heroja, samo sam kao lekar doneo racionalnu odluku. Međutim, tokom narednih nekoliko dana moje stanje se pogoršalo. Kosti su počele da se tresu, srce mi je ubrzano kucalo. Ništa nije moglo da spusti temperaturu i imao sam višak tečnosti u plućima. Osećao sam vrelinu, mučninu, slabost – sve mi je bilo mutno.
Glavni doktor je potom odlučio da meni da lek, i kroz nekoliko sati moje stanje se malo stabilizovalo. Bilo mi je bolje, taman dovoljno da me bezbedno prebace u Univerzitetsku bolnicu Emori u Atlanti.
Tokom procesa lečenja, često sam mislio na pacijente koje sam lečio. Ebola je ponižavajuća bolest koja uništava tvoje dostojanstvo. Odvojen si od porodice i smešten u izolaciju gde ne možeš ni da vidiš lica onih koji brinu o tebi, jer nose zaštitna odela, možeš samo da vidiš njihove oči.
Imaš nekontrolisanu dijareju zbog čega ti je još neprijatnije. Moraš da se osloniš na druge čak i kada treba da se okupaš i očistiš. Zato smo se i trudili da pružimo najbolju negu pacijentima i da se prema njima ophodimo kao prema porodici. Kroz naša zaštitna odela razgovarali smo nekako sa njima, obraćali smo im se imenima i dodirivali smo ih. Želeli smo da se osećaju vrednima, da znaju da su voljeni i da smo mi tu za njih.
Lekari u Emoriju uvideli su da imam nizak nivo kalijuma i učinili su sve da ga podignu – to je nešto što ne bi mogli da mi urade u Liberiji, a što bi moglo da me košta života. Na kraju sam zaplakao prvi put, kada sam video članove moje porodice preko zaštitnog stakla i razgovarao sa njima preko telefona. Nisam bio siguran da li ću ih ikada više videti. Kada sam se najzad oporavio, medicinske sestre su mi pomogle da napustim sobu za izolaciju i prvi put sam mogao da zagrlim suprugu u poslednjih nekoliko meseci.
Čak i kada sam se suočio sa smrću, zadržao sam veru u sebi. Nisam želeo da provedem deset meseci služeći u Liberiji sa verom u Boga, da bih odustao od njega na kraju samo zato što sam se razboleo. Iako se sada ne možemo vratiti u Liberiju, dobili smo novu platformu za pružanje pomoći tim ljudima.
Ebola je promenila sve u Zapadnoj Africi. Ne možemo samo da sedimo i govorimo: "Oh, ti jadni ljudi". Moramo da mislimo na drugačiji način i pronađemo načine da im pomognemo. Ljudi se plaše izolacije jer znaju da je to "mesto gde idu da bi umrli".
Umesto toga ostaju kod kuće, pritom prenoseći virus ukućanima. Možda treba da nađemo način na koji ćemo im obezbediti bolju kućnu negu, koja će istovremeno štititi i negovatelja.
Nacionalne vlade u Zapadnoj Africi su zatrpane. Nisu u mogućnosti da reše ovaj problem uz malu pomoć nevladinih organizacija. Ovo je problem celog sveta i zahteva akciju nacionalnih vlada svih zemalja. Moramo preduzeti nešto kako bismo zaustavili ebolu odmah.
