Srećan je ovih dana golman Veleža Marko Jovičić (27), kako i ne bi. Nekadašnji član Partizana je sa Veležom osvojio Kup BiH, prvi od osamostaljenja države. Stariji ljubitelji fudbala pamte pehare tadašnjeg Kupa maršala Tita koje su “rođeni” prigrlili 1981, kad su u finalu savladali Željezničar (3:2) i 1986, trijumfom nad zagrebačkim Dinamom (3:1). Posle tri i po decenije, i još jedne godine pride, novi trofej je donela generacija koja je u finalu, 19. maja u Zenici, boljim izvođenjem jedanaesteraca (4:3, 0:0), pobedila Sarajevo.
Penal seriju jeste, sa dve odbrane, prelomio Jovičićev konkurent za mesto na gol-crti, Slaviša Bogdanović, ali je u dobroj meri, zahvaljujući Marku, koji je stajao među stativama do pred sam kraj, mreža Veleža za 90 minuta ostala netaknuta.
– Znao sam da ću biti zamenjen ukoliko se približe penali, jer je takav bio dogovor sa šefom – napominje Jovičić. – Ni u jednom jedinom trenutku nisam postavljao pitanje, niti se tome protivio. Imao sam želju, kao i svi saigrači, da osvojimo taj veoma važan kup za nas, klub i navijače i uopšte mi nije bilo bitno ko će biti na golu. Ispostavilo se da je šef doneo pravu odluku. Uspeli smo, zahvaljujući odbranama mog kolege Bogdanovića da donesemo pehar i veliku radost u Mostar.
Finale je, kažete, počelo loše po Velež?
– Ušli smo u meč sa strahom koji u prethodnim utakmicama nismo imali. To je rezultiralo sa nekoliko njihovih sjajnih šansi, koje smo ja i saigrači uspeli da zaustavimo. Na poluvremenu smo obavili razgovor u svlačionici koji nas je podigao i potpuno opustio. To se videlo po igri u drugom delu. Počeli smo da pritiskamo protivnika, bili bolji rival na terenu i stvorili nekoliko dobrih prilika.
Timski duh
Isprva vam je bilo teško da uopšte poverujete u ovakav epilog?
– Prvih dana posle osvajanja, iskren da budem, i nismo bili potpuno svesni uspeha, ali kako dani prolaze postajemo sve svesniji onoga što smo uradili. U klubu se trofej čekao skoro četiri decenije. Svi smo neizmerno ponosni što je baš nama pošlo za rukom da na ovaj, najlepši način obradujemo sve one kojima je Velež u srcu. Od početka takmičenja išli smo korak po korak, vođeni sjajnim timskim duhom i odličnom atmosferom. Takav pristup doneo je željeni rezultat.
Posle slavlja u svlačionici, pesma se orila do duboko u noć?
– Slavilo se i narednih nekoliko dana, ali definitivino je najlepša bila proslava na trgu u Mostaru. Podelili smo radost sa navijačima koji su došli u ogromnom broju i napravili atmosferu za pamćenje. Od kada sam prvi put došao u Mostar, do danas, bukvalno na svakom koraku kod njih osećam tu posebnu ljubav prema Veležu. To je ono što Mostar kao grad i Velež kao klub čini jedinstvenim. Iskrena radost zbog svake pobede ne može da se odglumi, to dolazi iz srca.
Mogli bolje u prvenstvu
Šampionat ste završili na petom mestu?
– Možda je bilo mečeva gde smo olako izgubili bodove, ali, zadovoljni smo. Sada imamo kratak odmor i onda se okrećemo pripremama za ono što nas čeka. Pre svega takmičenje u Evropi, gde krećemo od drugog kola kvalifikacija za Ligu konferencija, a onda i početak nove sezone.
Ocena ličnog učinka?
– Pružao sam dobre partije od dolaska u Velež. Lakše povrede su me malo sprečile da pružim svoj maksimum, ali u svakom trenutku provedenom na terenu dao sam sve od sebe da se na najbolji način odužim za poverenje koje mi je ukazano.
Stigli ste zimus. Ostajete li i nadalje u gradu na Neretvi?
– Imam ugovor još godinu dana. U Mostaru sam skoncentrisan na početak priprema i sve ono što je pred nama. Ako stigne neka konkretna ponuda onda će se razmišljati i razgovarati o tome.
Sve u svemu, odišete zadovoljstvom?
– Svi u klubu su me od prvog dana prihvatili fantastično. Od starta sam se osećao kao da sam dugo deo ovog tima, a ne da sam tek došao.
Velež je ponovo izborio izlazak u Evropu. Krećete od drugog kola kvalifikacija za Ligu kvalifikacija, kakvi su planovi i ambicije?
– Sigurno da je samo obezbeđivanje izlaska u Evropu dve godine zaredom veliki uspeh, ali o samim utakmicama koje su pred nama ćemo razmišljati kada za to dođe vreme. Sigurno je da u kvalifikacije nećemo ući sa belom zastavicom.
Partizan moj klub
Član Partizana ste bili od 2016. do 2020?
– Više nego zadovoljan sam boravkom u Humskoj. U jakoj konkurenciji dobijao sam šanse, upisao više od 20 utakmica u crno-belom dresu. Sigurno je da sam mogao još mnogo toga da dam i pokažem, ali želeo sam da branim konstantno, da imam utakmice, pa su nam se putevi razišli.
Jednog dana, možda, opet?
– O tome je zaista teško pričati. Fudbalski putevi su neizvesni, svašta može da se izdešava. Ako se kockice sklope i ukaže se prava šansa, zašto da ne. To je, ipak, klub u kojem sam stasao i afirmisao se kao golman.
Uporedite srpsku Superligu i Premijer ligu BiH?
– Obe su teške na svoj način. Svaka ima svojih prednosti i mana. Nije lako braniti ni u Srbiji ni ovde u Bosni, ali izabrao sam svoj put.
Na Malti ste bili u dva navrata kao golman Hibernijansa i Moste?
– Tamo mi je bilo fenomenalno. Od prvog do poslednjeg dana sam se osećao kao kod kuće. U oba kluba saigrači su mi bili fantastični, prihvatili me kao da sam oduvek jedan od njih. Za ovo ostrvo vežu me samo lepe uspomene.
Dragocena porodica
Veoma mladi ste se oženili izabranicom Ivanom, koja, kao dugogodišnja sportska novinarka, razume obaveze profesionalnog sportiste. Imate i naslednika Ivana?
– Podrška porodice mnogo znači. Kada god je to moguće bodre me sa tribina i to mi je dodatan motiv da izvučem maksimum iz sebe. Sin obožava loptu, to mu je omiljena igračka. Ako bih mogao da biram, pre bih da bude igrač nego golman, ali, koji god put izabere, od mene će dobiti vetar u leđa. Pobedu u finalu Kupa i medalju posvećujem upravo njemu, jer je prva koju sam osvojio otkad se on rodio. Pored toga, trijumf posvećujem svim veležovcima.
Stevanović pre svih
Srbija, smatra Jovičić, ne treba da brine za golmane:
– Da trenutno imamo nekolicinu dobrih čuvara mreže, govore i klubovi i uspesi koje oni postižu. Što se superligaških golmana tiče, mislim da se Nemanja Stevanović izdvaja od ostalih. Generalno, Predrag Rajković pruža sjajne partije u Francuskoj.
Vrlina – prisustvo u igri
Ne voli Jovičić da priča o svojim golmanskim vrlinama i manama:
– Ukoliko već tražite da izdvojim neku pozitivnu karakteristiku, onda je to igra. Gotovo svi treneri od mene traže da aktivno učestvujem u igri. Što se mana tiče, tu su drugi da o tome pričaju.
Jedva čekam da upoznam Marića
Marko Jovičić je, kako veli, od prvog dana u Mostaru shvatio ono što mnogi kažu za ovaj grad – da njegova lepota i posebna energija osvajaju na prvi pogled:
– Uživam u svakom danu ovde. Pored treninga i obaveza u klubu kojima sam posvećen maksimalno, najviše vremena provodim sa saigračima. Mostar nudi mnogo mogućnosti, a o lepotama ovog grada mislim da nije potrebno da se priča.
Istoriju Veleža ispisali su brojni velikani – Dušan Bajević, Enver Marić, Franjo Vladić, Vahid Halilhodžić, Semir Tuce, Blaž Slišković, Sergej Barbarez… Marko kaže da se, zbog izuzetno gustog rasporeda takmičenja još nije susreo veliki broj legendarnih igrača “rođenih”.
– Za sada sam imao čast i privilegiju da se upoznam i radim sa onima koji su deo stručnog štaba. To su Mustafa Kodro, Avdo Kalajdžić i Veselin Đurasović. S obzirom na to da klub ove godine obeležava vek postojanja, ne sumnjam da će biti prilike da upoznam i ostale velike igrače koji su ostavili trag u Veležu. Pre svih, velika želja mi je da se sretnem sa Enverom Marićem, s obzirom na to da je legendarni golman.
Real – zasluženo
Ispratio je pomno Jovičić nedavno finale Lige šampiona, gde je Real, u Parizu, minimalnom pobedom nad Liverpulom (1:0) postao šampion starog kontinenta.
– To je utakmica koju retko kada propuštam. Navijao sam za Liverpul pre svega zbog kolege Alisona Bekera, ali je Real, predvođen sjajnim Tibe Kurtoom, zasluženo osvojio titulu – ocenjuje Marko.
Iznenadićemo u Kataru
Neizbežna tema – Mondijal u Kataru. Jovičić ga s nestrpljenjem iščekuje i ne skriva optimizam uoči utakmica koje Srbiji predstoje u grupi G protiv Brazila, Kameruna i Švajcarske. Uveren je – i kasnije, u eliminacionoj fazi:
– Ukoliko budemo pravi, kao do sada, i ako nas i dalje bude krasio timski duh – prolaz grupe se ne dovodi u pitanje. Verujem da Srbija može da bude i najprijatnije iznenađenje Svetskog prvenstva.
Teleoptik kao prekretnica
Jovičiću je OFK Žarkovo, gde je branio u sezoni 2013/14, veoma značajan klub, jer mu je to bio iskorak iz juniorskog u seniorski fudbal. Prekretnica je, međutim, kako kaže, bio Teleoptik:
– Tamo me je trenirao Ivan Tomić, na čiju sam preporuku i prekomandovan u prvi tim Partizana. Na tome sam mu neizmerno zahvalan. Samim tim što je Teleoptik filijala Partizana, jasno je da je svakom mladom igraču ovaj klub veoma bitna stepenica u karijeri, kako bi stekao preko potrebno znanje i iskustvo i bio potpuno pripremljen za prvi tim i sve ono što seniorski fudbal nosi sa sobom.
Žali zbog Inđije
Marko je u superligaškoj sezoni 2020/21, stajao na golu Inđije. Dok govori o tom periodu, osećanja su mu pomešana:
– Period koji sam tamo proveo trudim se da zapamtim samo po lepim stvarima. Utisak kvari činjenica da smo ispali iz Superlige, ali treba uzeti u obzir da ni sreća nije bila na našoj strani. Te sezone ispadalo je šest ekipa. Stekao sam mnogo prijatelja sa kojima sam i danas u stalnom kontaktu. Tu pre svih mislim na Mihajlova, Purtića, Ilića, Protića, Krnetu… Takođe, i sa tadašnjim trenerom Dejanom Čelarom i trenerom golmana Aleksandrom Gašićem sam na stalnoj vezi. Oni su mi mnogo pomogli! I danas od njih zatražim savet.
