Samo što slušaoci kod kuće ne znaju da je ono što se danas zove "link" u stvari bila montirana predstava; niti su, pak, obavešteni da je upravo tog božićnog dana na staljingradskom frontu poginulo 1.280 nemačkih vojnika – među njima mnogi koji upravo "pevaju" ovu "Tihu noć".
U svom enciklopedijskom delu "Hitler", od preko 1.000 stranica, britanski istoričar Ijan Keršo detaljno opisuje ovu Gebelsovu nameštaljku, a zimu 1942. obeležava kao prelomni trenutak u Drugom svetskom ratu.
Dok su Nemci slušali "Tihu noć" – lažno božićno pevanje njihovih vojnika u Staljingradu, Južni front nemačke invazije na Rusiju bio je već pred potpunim kolapsom. Elitna Šesta armija generala Fon Paulusa bila je u beznadežnom obruču. Ulične borbe u Staljingradu već su počele.
"Stojim bespomoćan u snežnoj mećavi, usred ruševina… Sutra počinjemo naš poslednji pokušaj proboja – čovek na čoveka", piše nemački vojnik poslednje pismo kući. Jedan drugi opisuje scenu: "Potpuno smo nemoćni i napušteni. Nema niotkuda pomoći; padamo kao muve; oko mene su svuda leševi bez ruku, nogu, očiju, sa rasporenim stomacima… Hitler nas je izneverio, obećao nam pomoć, da nas izvuče, ali od toga ništa… Ne znam ni u kojem smo delu grada; žedan sam i gladan… Ovako mora da izgleda taj kraj"…
Dok vojnici očekuju kraj u Staljingradu, Gebelsova propaganda u Berlinu u oktobru i novembru 1942. objavljuje Nemcima da je pobeda u Staljingradu na dohvatu ruke, a kapitulacija Rusije pitanje dana i nedelja.
Nakon što je general Fon Paulus odbio da po Hitlerovom naređenju potpiše predaju, njegova Šesta armija biće praktično uništena. Ruske kolone se više nisu zaustavljale do Berlina.
Hitler šalje u kontranapad 48. pancer korpus koji ne uspeva da začepi brešu; 19. novembra Crvena armija provaljuje staljingradski front, a firer komandanta 48. korpusa, generala Ferdinanda Hajma prvo smenjuje, pa osuđuje na smrt.
Tri dana kasnije, 22. novembra 1942., sudbina 220.000 vojnika Šeste armije bila je zapečaćena.
Ostatak je istorija. A ova mala rekapitualcija je samo podsetnik da su 6. juna 1944. na dan iskrcavanja saveznika u Normandiji, Nemci praktično bili izgubili rat, a tenkovi maršla Žukova već godinu dana ranije (1943) tutnjali Rumunijom i Bugarskom na putu za Rajhstag.
Prošlonedeljna proslava 70. godišnjice iskricavanja saveznika u Normandiji (u jednoj, zaista najvećoj amfibijskoj operaciji u istoriji ratovanja) protekla je uz pompu koju zaslužuje, ali praćena zvaničnom i medijskom parolom da je Normandija bila "prekretnica" Drugog svetskog rata: istorijski netačno, spinovano "iskrcavanje mita".
Zapadni front u Normandiji otvoren je godinu dana nakon što je Vermaht slomljen na Volgi, u istinskoj prekretnici Drugog svetskog rata u kome je – da se ne zaboravi – izginulo 28 miliona Rusa, Ukrajinaca, Belorusa…
Amerika i saveznici pomagali su, uz velike žrtve, pomorskim konvojima preko Severnog mora ruske ratne napore, ali su tek 1944. požurili da otvore Zapadni front; da stignu do Berlina i ugrabe što veći deo kolača pre nego što tamo stignu Žukov i "sovjetski komunizam". To je istorijska istina.
Sve drugo je džeparenje istorije.
