U to vreme, početkom 14. veka, pape su počele da energično ometaju čak i udaju katoličkih princeza za srpske pravoslavne prinčeve, zahtevajući da ne samo princ koji uzme katoličku princezu mora prvo preći u katoličku veru, nego da to prethodno mora i njegov otac. Prvi zabeležen takav slučaj dogodio se 1309. godine, kada je srpski kralj Dragutin zaprosio, za jednoga od svojih sinova, ćerku transilvanskog vojvode Vladislava Apora, rimokatolika. Već pomenuti papa Kliment naredio je tim povodom svome legatu u Ugarskoj, Gentilu, da se potrudi da ni na koji način ne dođe do te bračne veze – sve dok kralj i njegov sin ne budu prešli pod okrilje Katoličke crkve.
Energični papa Jovan Dvadesetdrugi (1316-1326) takođe je težio da po svaku ceni reši "versko pitanje na istoku". Kad je saznao da se katolički žitelji severne Albanije pobunili protiv kralja Milutina, požurio je da im pruži podršku i pomoć – naročitim pismom, 1319, naložio je Filipu Tarenskom, novom nosiocu titule carigradskog cara, da organizuje savez radi napada na "nevernog i šizmatičkog" kralja Milutina, "potpunog neprijatelja" Rimske crkve.
Pobednik – Milutin
Te iste godine je mađarski kralj Karlo Robert uspeo da otme od kralja Milutina Mačvu, sa Beogradom, što je papu veoma obradovalo. Ispunjen radošću, piše, 1320, nemačkom caru Fridrihu Lepom, da se "katolička vera već raširila" u osvojenim krajevima, pa je potrebno da on pomogne Karlu – da se "savladaju svi šizmatici i nevernici sve do mora". Da bi ta akcija bila dovedena do kraja – da bi se pokorila "šizmatička" Srbija – papa je apelovao na češkog i poljskog kralja da se i oni uključe, ali se taj njegov plan o velikoj ofanzivi protiv Srbije izjalovio.
Sukob Mađara sa Srbima svršio se tako da je kralj Milutin smatrao sebe pobednikom i ponosno se nazivao gospodarem oblasti od "Adriatika do Dunava" ("de culfo Adriatico usljue ad flumen Danubii magni").
Tokom 13. i 14. veka, u Srbiju je, uporedo sa razvojem rudarstva i širenjem trgovine sa susedima, stizao sve veći broj stranaca iz raznih zapadnih država i srpskih primorskih oblasti rimokatoličke vere. Svi oni su uživali slobodu svoje veroispovesti, pa su u svoje kolonije dovodili i svoje sveštenike, podizali crkve i osnivali razne druge svoje ustanove.
Ali, imalo je to i svoju grubu stranu. Kada su se ti inoverni stranci umnožili i odomaćili u Srbiji, mnogi su smatrali da im je dužnost – što im je nalagala njihova, Katolička crkva, u skladu sa papinskim postulatima – da razvijaju što jači prozelitizam među pravoslavnim Srbima i da ih, kao "krivoverce" obraćaju u svoju "jedinospasavajuću" veru!
Otpor prozelitizmu
Srpski vladaoci, upozoreni na to od pravoslavnog sveštenstva, nisu mogli to mirno da gledaju i već je kralj Milutin počeo da staje na put širenju te katoličke akcije koja je već podobro zahvatila njegove podanike. On je naredio da se svi srpski podanici, koje su rimokatolički sveštenici, ne samo u Srbiji, već i po stranim kolonijama, uspeli da obrate u rimokatoličanstvo, imaju "povratiti u pravoslavlje". Takođe je obznanio da će prozeliti ubuduće biti kažnjavani najstrožijim merama.
Sedam decenija kasnije car Dušan je imao još veće muke u želji da sačuva bar svoj narod u Srbiji od verske pocepanosti i održi ga jedinstvenog u otporu protiv vrlo agresivnih susednih rimokatoličkih naroda, a naročito "apostolskih" kraljeva ugarskih, koji su u oblastima koje bi osvojili od Srba zatirali i svaki trag pravoslavlju. Očigledno im je srpski car (1346-1355) bio velika prepreka, pa je već 1356. – nepunu godinu posle Dušanove smrti – mađarski kralj Lajoš Prvi javio papi Inoćentiju Četvrtom da se sprema protiv srpskog naroda i da će, "u slavu Božju, zauzeti Rašku" (Srbiju), koju drže "protivnici svete i jedine matere crkve, šizmatici, nevernici".
U stvari, ugarski kralj je požurio da bude prvi koji će iskoristiti priliku usled slabljenja carstva posle Dušanove smrti i da od Srbije otme za sebe koliko se da oteti. A poruka papi Inoćentiju – da će uskoro sa vojskom udariti na Rašku, kako bi je prisilio da primi pravu veru – imala je za cilj da dobije što veću podršku.
Pridobijanje dužda
Papu je, naravno, obradovala vest da Lajoš kupi vojsku da pođe "na šizmatike i tamo rastera mrak i poseje hrišćansku veru". Uveren da će se, najzad, ostvariti stara i nikad ugasla težnja da se pravoslavnoj "šizmi" učini kar, papa je svom silom nastojao da ubedi mletačkog dužda Jovana Gradeniga da raskine savez sa Srbima i izmiri se sa ugarskim kraljem – da bi mu se pridružio u planiranom prodoru u Srbiju radi uništenja "šizmatika".
On, međutim, ni tada ni docnije, nije uspeo da osvoji Srbiju. Naime, Lajoš je uspeo da sakupi vojsku i, u Zagrebu, četvrtog juna 1356. godine, proklamovao rat protiv šizmatičkih i nevernih Srba da bi ih povratio majci crkvi".
Ali, pošto nije došlo do sporazuma sa Venecijom Lajoš je, umesto na Srbe, udario na Mletačku Republiku i uspeo da osvoji mletački grad Trevizo. Papa ga, međutim, ne prekoreva zbog toga, već mu iste godine, posle samo nekoliko meseci, piše da ne napušta misao o prodoru u Srbiju, jer je on već naredio dominikanskom prioru u Ugarskoj, da i on kupi vojska protiv šizmatika i nevernika.
Tako su Mađari 1358. godine, po želji papinoj, prodrli duboko u Srbiju, ponovo priključili Ugarskoj Mačvu sa Beogradom i sve pravoslavno sveštenstvo, po svome običaju, podvrgli papskoj vrhovnoj duhovnoj vlasti.
Progon sveštenika
Ako nije uspeo da pokori celu Srbiju i iskoreni pravoslavnu veru, ugarski kralj je pokušao da to postigne u svojim oblastima. Kako nam svedoči i jedno pismo pape Urbana Petog, on je izdavao specijalna naloge za istrebljivanje pravoslavnih šizmatika i njihov progon iz Ugarske.
Mnogi Srbi, Bošnjaci, Rašani i Bugari u južnoj Ugarskoj bili su u to vreme prevedeni u katoličku veru, a kako se to postizalo i kako se pri tome postupalo vidi se iz naredbe kralja Lajoša
krašovskom županu u Banatu 1366. godine – da pozatvara sve sveštenike istočne crkve koje nađe u svojoj oblasti, zajedno sa njihovima ženama i decom, da na njihova mesta da postavi dalmatinske sveštenike koje će mu poslati – da narod prevedu u katoličanstvo.
Sve je to bilo u skladu sa "principom" pape Inoćentija Trećeg koji ponovo nalazimo u njegovom pismu, 1204, krstašu Baldvinu, osvajaču Carigrada i prvom latinskom caru u Vizantiji: "Preporučujem ti da Grčku crkvu i Vizantijsko carstvo, koje je Božja milost potčinila apostolskoj stolici, utvrdiš u pokornosti mome prestolu, da bi i ti mogao svoju vlast lakše održati."
Ma koliko bezobzirna, nastojanja Vatikana da sve pravoslavne oblasti na Balkanu, ma i "ognjem i mačem", kad drukčije nije išlo, podvrgnu papskoj vlasti, nisu dala željene rezultate. Naprotiv, i kod Srbijanaca, kao i kod Bošnjaka i Grka, izazivala su veliko ogorčenje, toliko da su – i kad im je državnoj samostalnosti pretila najveća opasnostima od Turaka – odlučno odbijali papske ponude da se odreknu pravoslavlja i stupe pod okrilje Rimske crkve.
|
Đurađ veran
Pre Turci |
