Zemunac Dragan Vujnović (53) je mašinski inženjer s nekoliko talenata u rukama. Još kao dete je vajao i crtao, čak napravio strip, kasnije i slikao, a sada ručno pravi predmete, savršene, unikatne poklone od drveta, aluminijuma, bakra i bronze. Ne zna se šta mu bolje ide, ali svakako je dokaz da se snovi ostvaruju kad-tad, ako se veruje u njih.
Privremeno na duge staze
Umetnički talenat je doslovno “vrištao” iz njega, ali roditelji nisu imali sluha, pa je završio Mašinski fakultet, iako ga mašinstvo nikada nije zanimalo. Pre 30 godina se zaposlio u firmi koja se bavi stolarijom i staklenim fasadama, ogradama i tuš-kabinama, privremeno, a ostao više od 20 godine. Sve vreme je umetnik u njemu želeo napolje, da se materijalizuje u nešto konkretno, pa je u jednom trenutku presekao i dao otkaz. Kako voli da putuje, 2014. palo mu je na pamet da bi mogao da pravi suvenire.
– Probao sam s duborezom. Mnogo vremena odnese, a ništa ne donese. Ko će to ovde da kupi?! Onda sam pravio ogledala s dva drvena prozorska okna, koja se otvaraju. Isti rezultat kao s duborezom, prodao sam samo dva ogledala. Shvatio sam da mora da bude nešto “brzo”, ali da ne bude kič. Otkrio sam “repuhado” tehniku (crtanje na bakru, aluminijumu i olovu), koja mi se mnogo svidela. Samouk, učio sam na svojim greškama, savladao sve faze izrade, našao materijale, upoznao ih, naučio s njima da radim. Prvo što sam napravio je poklopac zamišljene kutije, sa motivom Zindan kapije. Nisam bio zadovoljan, ali je bio početak. A onda sam shvatio da to što pravim mogu da koristim kao kalupe za izlivanje predmeta – priseća se početaka Dragan, koji danas pravi kutije (za nakit, olovke, novčiće, ključeve), zidne reljefe (tzv. plakete), magnete, pečate i slike u bakru u dimenzijama po izboru. Želeći da plasira svoju robu na tržište legalnim putem, osnovao je firmu i krenuo u umetničku avanturu. Usput je ostvario kontakt s Etnografskim muzejom u Beogradu pa se pročulo za njegov rad. Nije vodio evidenciju koliko eksponata je izlio do sada, ali zna da je okvirno napravio oko 200 motiva (kalupa).
Tradicionalista
– Mislio sam super, radiću nešto što volim, sam određivati radno vreme, neću imati gazdu za vratom, a imaću više vremena za porodicu… I nigde vremena! Kad mi naruče nešto hitno, radim po 13 sati dnevno. Taman završim, kao odmoriću se malo, ali ne. Stiže novi poziv – priča te dodaje da je tradicionalista (bilo je jasno i bez reči, jer nosi opanke umesto papuča) pa u ponudi pretežno ima proizvode s beogradskim (Pobednik, Knez Mihailo, Despotova kapija, Zindan kapija…), crkvenim (Crkva Ružica, Kapela Svete Petke, Hram…) i etno motivima (opanak), a ima i one iz slovenske mitologije (npr. keltski motiv drvo života). Neke poklanja, ostalo prodaje. Njegova dela su u Muzeju Vojvodine, Etnografskom muzeju, Patrijaršijskoj prodavnici pri Hramu Svetog Save, u knjižarama, a od 2021. radi sa Gaspromom.
– Prvi izliveni rad, kutija s Pobednikom, mi je najdraži. Poklonio sam je kumici Anđeli. Najteže za rad bile su ikone Sv. Arhanđela Mihajla i Sv. Nikole izlivene u bronzi. One su vrhunac mog dosadašnjeg rada, pa su mi i one najdraže – navodi umetnik uz potvrdu da oseća prazninu kad mu “ode” rad: “Mnogo sam srećan što se delo svidelo nekome, ali za nekim stvarima sam danima patio. Recimo za tim ikonama, koje su ove godine otišle u Moskvu kao pokloni direktorima Gasproma. Kad sam odlazio iz kompanije ruke su mi se tresle, nisam mogao da se smirim. Ne bi trebalo tako da doživljavam, ali je to valjda zato što velike emocije unosim u rad. Kalupe za ikone sam radio veoma dugo, sav sam bio u tome, u svakoj liniji, borio se za svaku krivinu – objašnjava zamišljeno.
Pobednik ide kao alva
Nikada nije u potpunosti zadovoljan minulim radom jer mu je moto “ako radiš nešto, radi to savršeno”. Naučio je, ipak, da “sluša” iskustvo koje mu kaže da “savršenstvo nikad neće postići “ali će doći do vrlo dobrog, možda i odličnog rezultata”. Satkan od emocija, oplakao je mnoge motive za koje je mislio da će biti zanimljivi ljudima, ali nisu bili.
– Na primer, novčići iz prehrišćanskog perioda, stari pečati i detalji s fasada zgrada, koji ostanu neprimećeni, pa želim da ih oživim na ovaj način. Evo, ovaj ovan sa fasade zgrade na ulazu u Knez nije prošao – priča i pokazuje plaketu na zidu, pa nastavlja: – Kao ni lavić iz Rimskog bunara, zaštitni znak Flavio Feliks legije. Retko ko zna da je ta legija bila ovde, zidala zidove Kalemegdana, svi su čuli za nju tek gledajući film Gladijator. Napravio sam horoskop, veoma sam zadovoljan s njim, ali i to čeka kupca, neko svoje vreme – zaključuje te ističe da, s druge strane, Petrovaradin, Sahat kula i Pobednik idu, što bi se reklo, kao alva.
Od umetnosti, kaže, može da se živi, ali ne i uštedi. Ipak, zadovoljan je jer “radi nešto što voli, a šta se svidi nekome, pa dobije i moralnu i materijalnu satisfakciju”.
Opčinjen vajanjem
– Kada je umro, svi pioniri u velikoj Jugoslaviji su crtali druga Tita. Moj rad je na takmičenju osvojio treće mesto, a poklon su bile vodene bojice. Baš sam bio ponosan – kaže Dragan, pa dodaje da je u šestom razredu napravio strip “Na rubu pakla” o Bilu Dulinu, kralju bandita iz Oklahome.
– Iz ruke sam crtao tušem i iglom, pravio tekstove i kadrove. Mesecima sam ga radio. Kad završim domaći, nisam se igrao već radio strip. Na moru nisam išao na plažu već crtao kadrove. Veoma sam zadovoljan rezultatom, ali… Meni dete to da donese, kopao bih rukama da vidi svetlost dana. Tužno je da dete napravi tako nešto, odnese roditeljima a oni to posle samo pokazuju gostima. Ne uvide talenat, rad i istrajnost – priča setno, pa kaže da mu je talenat zapravo izbio i pre stripa.
Bio je mlađi kad je izvajao jednog konjića, koji je sada kod majke u Banovcima.
– Letnju kuhinju smo rentirali jednom vajaru, kod kog sam išao svaki dan posle škole, gledao kako iz sanduka izvuče ništa, baci na sto i rukama oblikuje u nešto. Bio sam opčinjen tom trećom dimenzijom! Pokazao mi je kako se vaja, naučio me da lijem.
Venčanica od slika
Posle škole a pre zaposlenja Dragan je slikao i slike prodavao.
– Sećam se da mi je čovek iz Venecuele 1995. kupio dve slike. Bilo je to užasno vreme, a ja sam od prodaje mogao da kupim venčanicu i cipele sadašnjoj supruzi. Kada su mi iz galerije javili da su slike prodate, nisam mogao da zaustavim suze. Kao da je otišao deo mene.
Glumac pravi nameštaj
Stan Vujnovića, prepun ukrasnih detalja, otkriva da u njemu živi umetnička duša. Pričali smo za prelepim drvenim stolom s klinčićima na nogarima pored ogromnog kreveta sandučara. I njih je napravio Dragan kao i police u sobi i kuhinjske elemente u obliku kućica za ptice. Načuli smo da će raditi i sa čokoladom.
– Priča o čokoladi je započeta, ali nije ispričana. Osmislio sam kalupe s beogradskim motivima za čokoladne magnete. Mislio sam da to uradim sa jednom lokalnom poslastičarnicom. Oni se oduševili idejom, ali ja nikako da stignem da je realizujem. A stvarno bih voleo – tvrdi naš sagovornik, koji se oprobao i kao glumac u emisiji Filozofija i: Vizantijska misao, preko sestre Jasmine Vujnović Milošević, urednice na RTS-u.
Magnet za ponos
– Mnogo sam ponosan na ovaj motiv – kaže dok nam pokazuje magnet sa simbolima Beograda uokvirenih rečenicom “Reče li ko da bilo gde postoji takav grad” iz Žitija despota Stefana Lazarevića (Konstantin Filozof). U sredini je brodić koji simbolizuje Ušće, okolo su Pobednik, Skupština i Hram sa Sabornom crkvom između “kao simbol sabornosti duhovne i svetovne vlasti”, a tu je i spomenik Karađorđu ispred Hrama.
Opanak za sve
Spomenuh da nas je sagovornik dočekao u opancima. Nosio ih je, kaže, i napolju, do prodavnice i trafike.
– Zašto ne? To je moja obuća! Izlizali su se đonovi pa ih sad nosim samo po kući. Kupiću nove… Meni se opanci sviđaju – naglašava Dragan, koji je napravio opanak-magnet kao i idejno rešenje za suvenir JP Gold gondole na Zlatiboru na čiji konkurs se prijavio.
– Na magnetu sam gondolu zamislio u obliku opanka – simbola naše tradicije, koja čuva našu duhovnost predstavljenu trima kućicama na ograđenom imanju. Moj magnet je ušao u uži krug za izbor, ali pobedio je, ne lepši već onaj koji je imao više lajkova na Fejsbuku(?!), a ja ga slabo koristim. Najluđe je što je pobedila devojka sa idejnim projektom, a ja sam im dao gotov proizvod. Baš sam se razočarao – priča čovek koji se deklariše kao radikalni tradicionalista.
Umetnički gen prevagnuo
Sa suprugom Irenom, advokatom, ima dve ćerke, koje su nasledile njegov umetnički gen, doduše ispoljen kroz ples. Obe od treće godine idu na balet. Isidora (21) je posle baletske gimnazije upisala Pedagoški fakultet dok je Anastasija (17) u srednjoj baletskoj i igra u Pozorištu na Terazijama, a kako odlično crta, planira da studira arhitekturu.
Podržite decu
Primećujemo da pati što nije imao podršku roditelja.
– Hteo sam da idem na Likovnu akademiju, ali su roditelji rekli: “Nemoj, sine, od toga ne može da se živi.” Sistem je pogrešno postavljen, talenti prolaze kao voda kroz ruke. Niko ih ne podržava, ni roditelji ni učitelji. Ko zna koliko talenata je “ubijeno” a nema ništa gore nego raditi nešto što ne voliš! U deci moraš prepoznati talenat i negovati ga, pustiti ga da raste – savetuje čovek koji je dugo patio za protraćenim, pa sad talentu pušta na volju.
Zamalo odustao
Najveće iskušenje mu je bila korona, koja je ubila posao dve godine, jer nije bilo turista. Bila je to, priznaje, neviđena psihička borba, emocije, šta sada da radi. Plus je “zakačio” bolest, čak bio u bolnici na aparatima.
– Tada sam razmišljao da ću sve drugačije da radim, samo da izađem. A onda je stigao poziv s porudžbinom. Posao se vratio, a ja sam opet sve isto radio, istim ritmom, samo malo sporije – priznaje Dragan.
