Snovi se, kažu, ostvaruju kad to želite dovoljno snažno. Janko Popović (28) iz Beograda oduvek je maštao da košarku zaigra u Americi, u zemlji u kojoj je taj sport na najvišem nivou. Upornošću i trudom taj san je i ostvario. Trenutno boravi u Beogradu gde čeka radnu dozvolu kako bi se vratio u Ameriku gde je proveo poslednjih 10 godina. Uspešnu karijeru gradio je strpljivo i vredno.
– Rođen sam u Beogradu. U Srbiji sam krenuo u osnovnu školu, ali sam je završio u Frankfurtu. Moj otac je radio kao dopisnik “Večernjih novosti” iz Nemačke, pa smo se tamo preselili na tri godine. Tamo sam završio i prvi razred srednje škole. Kasnije sam se vratio u Beograd gde sam završio još dve godine srednje škole. Odatle odlazim 2009. godine da četvrtu godinu završim u Americi, i da tamo igram košarku – počinje Janko priču.
Život daleko od porodice i kuće počeo je u Zapadnoj Karolini, a živeo je i u Pitsburgu, Pensilvaniji, Memfisu…
– Posle srednje škole, odlučio sam da ostanem tamo, studiram i postanem IT inženjer. Nakon završenih studija, prestao sam da igram, ali košarku nisam napustio. Radio sam kao trener, a za to vreme završavao master studije u oblasti poslovne administracije na jednom univerzitetu u Karolini. Onda sam prešao na Univerzitet Robert Morison u Pensilvaniji kao direktor košarkaških operacija i video koordinator. Bavim se statistikom i analitikom celog tima. To je posao u kome sam se pronašao i u kome sam spojio dve oblasti koje volim – IT i košarku.
Podvarak najukusniji kod kuće
Pored ljudi i ulica na kojima je odrastao, fali mu i tradicionalna srpska kuhinja.
– Volim da jedem roštilj, pasulj, podvarak. Imamo mi tamo srpske restorane, ali to nije ni približno ukusno kao ovde – zaključuje Janko kroz osmeh.
Ističe da iako rado dolazi u Srbiju, život planira da nastavi u Americi.
– Tamo sam od 18 godine. Dugo sam tamo i naviknut sam na tamošnji način života. Ovde volim da dođem na odmor, ali tamo bih se stacionirao. Sport tamo me zanima jer je veoma razvijen, mnogo više nego ovde. Tamo mi se pruža mogućnost da radim ono u čemu sam dobar i to je glavni razlog zašto želim da budem tamo.
Ipak, u Americi, kako kaže, nema baš sve.
– Nedostaju mi porodica i prijatelji. Tamo za druženje nema puno vremena. Moj posao je takav da sam zauzet često i celog dana, a tim je prioritet. Ovde se ljudi više druže, okupljaju i to je nešto što mi nedostaje.
Skeniranje svih detalja meča
Video-koordinator se bavi analizom, statistikom celog tima. Ne sedim na klupi sa ostatkom tima, već imam svoje menadžere pored kamera koji snimaju celu utakmicu, a ja na kompjuteru koordiniram tu utakmicu. Svaki napad, svaku odbranu kodiram i na poluvremenu sa tom statistikom siđem do stručnog štaba gde se konsultujemo šta treba menjati u igri, objašnjava za “Vesti” Janko Popović.
Kada nema utakmica pripremaju se video zapisi sa utakmica, razgovora sa igračicama, stručnim štabom i zatim svi zajedno analiziraju greške.
– To je neka moja najveća odgovornost, takođe radim i logistiku tima, celu biznis stranu košarke, putovanja, hoteli, avio prevoz, smeštaj… Prema igračicama se ponašamo kao da su to naše starije ćerke. Treninzi počinju u osam ujutru i obično se završavaju u 12 sati. Nakon toga imaju nastavu i kada to završe imaju slobodno veče.
Nije lako, kaže, uklopiti igračice iz Japana, Finske, Kanade, Engleske:
– Zapravo, samo pet igračica su Amerikanke. Čak nam je i pomoćni trener iz Japana, ja sam iz Srbije. Imamo poseban kodeks ponašanja, na primer, niko ne sme da počne da jede dok svi ne dobiju svoju porciju. Dosta je striktno i na početku je bilo teško, ali je period aklimatizacije brzo prebrođen.
Što se tiče univerzitetskog sporta u Srbiji, Janko kaže da ne zna da li može postići nivo kao u Americi:
– Tamo su univerziteti veliki i ima ih mnogo. Kod nas bi to moglo samo u Beogradu, eventualno još nekom gradu, a tamo svako mesto ima koledž. Zaista nemam ideju kako bi se to moglo promeniti u neko skorije vreme.
